Sreda je u utorak u novembru

U refleksiji sopstvenog poimanja sveta, Branko Spasić se bez straha i ikakve zadrške prepušta mislima koje prenosi čitaocu. Odraziti se znači ispoljiti se i preneti svoja osećanja rečima koje ne znaju za kompromis. Biti čovek podrazumeva shvatanje dihotomije duše i tela, te neizbežne sudare koji ne vode ničemu drugom no razdvajanju istih. Ukoliko bi posmatrali život kao jednačinu, Branko razume odnos između čoveka i vremena, brzinu nestajanja lišene straha od neprihvatanja. U sumraku misli otvaramo vrata svakome sa kim možemo da se poistovetimo. Ukolik bes porađa ludilo, suočiti se sa sobom je početak kraja.

Otići u trenutku kada si stigao znači ne biti vezan fizičkim odrednicama. Niko nema monopol nad patnjom: navika je samo obrazac ponašanja a upravo je to nešto od čega Branko želi da pobegne. Doživljavajući svet kroz pukotine imaginarijuma, svestan svojih osećanja i doživljaja stvarnosti umetnik dolazi do trenutka sazrevanja. Biti na vrhu podrazumeva dugačak put ka dnu. Osloniti se na nekog isto je što i predati se nekom i bezuslovno mu verovati. Otvoriti sebe pred drugima nije hrabrost – to je vrlina. Dualnost individue se ogleda u nepoimanju vremena kao koncepta, osloboditi se toga i postati reč znači  biti napokon slobodan.

Molske harmonije se pretvaraju u lavež pasa, podjednako korespondirajući sa tugom i ogorčenošću. Distancirati se od sebe, paradoksalno, znači zakoračiti kroz hodnike podsvesti. Slepi na dnevnoj svetlosti, udišemo noć ne razmišljajući o svitanju.

Razgranati, rukama otvorenih ka vaskolikom, u zagrljaju sa nepoznatim prostorom iz kog crpimo inspiraciju, zgrade poprimaju čovečiji oblik i ne preostaje nam ništa drugo osim da komuniciramo sa njima, svesni smo toga da je izraz više od stila – izraz je stanje svesti.