Solo

„Solo je čudo – istraživanje pamćenja, prozor u zemlju i region koji su predstavljali misteriju za Zapad čak i u dvadesetom veku, oštroumna studija o ljubavi i promašaju.“ – Elizabet Kostova

Slepi čovek bliži se svom stotom rodendanu u Sofiji, prestonici Bugarske. Slabačak i zagledan u sebe, on provodi vreme razmišljajući o članku koji je čitao u jednom časopisu nekoliko godina ranije, pre nego što je izgubio vid: istraživači su naišli u džungli na zajednicu papagaja koja još uvek pamti fragmente jezika izumrlog društva. Ptice su uhvaćene, stavljene u kaveze i poslate kući u nadi da će lingvisti moći da počnu da rekonstruišu izgubljeni jezik iz njihovog zagonetnog kreštanja. Ali ptice umiru tokom puta, i sa njima nestaju poslednji ostaci iščezle civilizacije.

Sličnost je očigledna za slepog čoveka: on se boji da poput ovih ptica i on nosi u sebi samo iscepkano nasleđe, i da je previše potresen, previše otuđen da bilo šta od toga prenese. Pitajući se kakvu bi mudrost on mogao da ostavi svetu, otiskuje se na epsko putovanje u fotelji kroz istoriju, sećanje i proricanje, i tako ispisuje knjigu o životu i knjigu o snovima.

U ovom lirskom, uzbudljivom i duboko imaginativnom romanu, ovaj slepi čovek vodi nas kroz obrte turbulentne istorije svoje zemlje i svog vlastitog života, u neodoljivoj priči o prosvećivanju, ljubavi i gubitku. Ukazuje se slika opkoljene i oštećene nacije – umrljane imperijom, monarhijom, revolucijom, fašizmom i komunizmom – i čoveka koji pred smrt pokušava da ostavi deo sebe za sobom.