Sivi kaput

Žiri drugog konkursa za „Najbolji neobjavljeni roman“, koji je raspisala Izdavačka kuća „Arte“ iz Beograda, doneo je jednoglasnu odluku da pobednici ovog konkursa, ravnopravno budu dva rukopisa „Sivi kaput” ili Hronika jednog sjećanja, autora Mihajla Orlovića iz Banja Luke i „Sultanov ferman” (Roman o sudbini) Esme Bandić iz Travnika. U izvodu iz obrazloženja žirija o romanu „Sivi kaput“ Mihajla Orlovića se, između ostalog navodi: „Sivi kaput“ ili Hronika jednog sjećanja, delo je Mihajla Orlovića, književnika izrazite reputacije i raznovrsnog književnog stvaralaštva. Ovim romanom ili ovom zbirkom autobiografskih priča, potvrdio je da pripada etabliranim pripovedačima koji neguju svoju autentičnost uščuvavajući, istovremeno, najbolje odlike romaneskne naracije obogaćene specifičnim narodskim humorom i mudrostima. Ako bi se književna forma i sadržaj mogle etablirati kao lekovite, tim bi se atributom mogla ovenčati ova knjiga. Sanjao je Orlović razna brda i na brdima čudesna zdanja. Sanjao je, tako i Arkulino brdo. Bar nam tako piše u ovoj knjizi. I kao bajagi, našao je sakriveno blago. I bio je srećan. Kaže, ima dovoljno novca i vratiće se u Voloder. I ozidaće dvorac. Sa podjednakim ushićenjem, svoje će čitaoce uveriti da je svako sposoban da noć sačeka uz ćup pun meda, zlata ili snova… Samo je potrebno želeti. I, naravno, smeti. U uverenju da je pred ovim autorom još mnogo priča koje će sakupljati i pokazivati sa istom strašću kao njegov otac leptirove, ovogodišnji žiri IK „Arte“ je siguran da je doneo pravu odluku dodelivši ovom piscu prvu nagradu koju će, zajedno sa Esmom Bandić podeliti na radost ljubitelja književnosti koja služi da podupre, da osovi, da podigne i unapredi. A čitaoci će, idući niz redove i prorede ove hronike, od svoje ili Orlovićeve stare kuće, osetiti slad spoznaje i uživanja u kvalitetnom umetničkom ostvarenju, u knjizi koja kipi „suncem i sokovima“. – Svaka boja ima svoju namjeru, piše Orlović u ovom romanu. Tako je svaka priča kojom autor (za)vodi svoje čitaoce nijanisarana nostalgijom za vremenima i prostorima u kojima smo, makar i nesrećni, imali – budućnost. I tako je svaki pasus orošen drečavim humorom koji okrepljuje, kao što mu se kroz rečenice mrklije od kišnih oblaka uvek nekako probije sunce. Posmatrač unutrašnjih i spoljašnjih svetova, Mihajlo Orlović podario nam je roman koji ćemo čuvati. Da bismo mu se vraćali i da bismo ga nudili.