Sin bludnog sina

Drugo izdanje kratkog romana koji je ušao u izbor za NIN-ovu nagradu 2019.

Kad sklopite korice knjige Sin bludnog sina zapitaćete se da li je svaka generacija koja je rođena oko osamdesetih na ovom našem tlu, koje neki zovu svetim, predodređena da bude izgubljena, raspolućena u očekivanjima i sledovanjima, izneverena u snovima, jednom rečju prokleta. A to prokletstvo kao da isijava iz svakog retka ovog nevelikog dela dok prati protok vremena jednog tridesetogodišnjaka od najranijeg detinjstva do današnjih dana.

Iščitavajući događaje iz života odmetnika od ukalupljenog sistema, rođenog takvog, ne možemo se otrgnuti utisku da drugačije i ne može biti na parčetu brdovitog Balkana, među šljivama i brdima, među narodom koji želi slobodu, ali da mu je donese neko ko će ih tlačiti, koji se kune, ali poput treptaja oka menja ideologiju, principe i uverenja, koji je pošten, ali najbolje živi od uhlebljenja, poslušništva i klimanja glavom, koji je plemenit i verujući, ali spreman i da protera, oskrnavi i uništi.

Prateći vremenski period kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka, moramo priznati sebi da nas je dopalo jedno opako vreme do kog ni domanovićevske satire ne mogu da dobace. Od Tite sa zida, preko Vuka Mahnitog, Gede koji je „igrao poker sa našim životima mjesto žetona“, „žutim“ aferašima pa sve do kulminacije srbistanske, „velikog brata“ koji se sublimirao u јednu tačku – „najgrđi košmar koji je konačno postao java“.

Britkim perom i bez dlake na jeziku, potpomognut stihovima kultnih pesama, slengom i šatrovačkim kao jezikom slobodnih i neprilagođenih, autor jarkim skicama crta svoju i sudbinu sve srbistanske dece. Od onih pokušaja da budemo poslušni u jadu, nemaštini i besparici, da samo u pijanstvu naučimo da budemo srećni, da trpimo da nam sudbinu kroji rulja koje nepokolebljivo veliča tiraniju gospodara sa vizijom a prevaspitavaju batinaši – udarne pesnice vlasti, pa sve do iz revolta i nepokore stvorenih nesalomivih voljâ koje žigošu, raskrinkavaju, tresu, lupaju, udaraju…

Ne kaže slučajno Orvel u svojoj Životinjskoj farmi: „Kad svinje otmu vlast, dresirani psi su najkrvoločnije sluge.“ Zna to i pisac ovog romana, urođenim oprezom očeličenih generacija. Zato nas i poziva: „No pasaran! Digni ruku i klepi kleptomansku neman ravno među oči. Ma, razbudi se, čovječe. Razbudi se, bre, napokon i pogledaj makar malo oko sebe. Ustani. Uspravi se. Ne daj se. Ne daj se nikada. Nikada!“ Jer jedino se tako može čuvati zapretani oganj nade da će jednom biti bolje. Jer ništa drugo se i ne može biti sem beskompromisni buntovnik u raljama srbistanske Koza nostre. Samo tako, il’ nikako.