Senka mojih trepavica

Kako iz dečijeg doživljaja sveta ispripovedati priču o surovosti, nasilju, beznađu?
O nemoći nad crnim sudbinskim oblakom u koji se ucrtava žig zverskog – onog koje dolazi od čoveka, zajednice, društvenih iskliznuća, pa čak i iz porodice.

Šebnem Išiguzel smelo skida veo sa jedne opštepoznate, ali na marginu sklonjene tragedije, sa surove priče o seksualnoj i radnoj eksploataciji dece, dajući glas devojčici koja postaje onih nemoćnih, poniženih, nevidljivih, čije vapaje skoro niko i ne čuje u trenucima kada i savremena civilizacija u sopstvenim posrnućima samu sebe jede.

Majstorstvom jezika, stilskom kompleksnošću, i intimnom kartografijom unutrašnjeg sveta glavne protagonistkinje, autorka romana iz stranice u stranicu ostvaruje snažan efekat napetosti i neizvesnosti priče i sasvim sigurno narušava očekivani horizont recepcije, čitaoca pritom uvlačeći u pripovedni lavirint naboja emocija, pada i uzdizanja, nade i bezizlaznosti – lavirint u kojem se snovi iznova rađaju i poništavajua gla s „srne uplakanog oka” odjekuje u svakom pojedinačnom iskazu, dijalogu, svakoj misli nad nikada odgonetnutim pitanjima…

Ponekad u životu nemate gde da se sklonite osim u senku sopstvenih trepavica. Svi vam nanose zlo. Iako je to bilo tako, kako su šuma, drveće, vode, ptice i nebo bili lepi. Ako me upitate, „Po tebi, koji je deo života najlepši?”, rekla bih, „Svi delovi.”

Ja gajim nadu da ću biti srećna. Progonjene srne do poslednjeg trenutka žele ustati sa svojim ranjenim telima, pobeći i spasiti se iz lovčevih ruku. One to i rade. Bez obzira koliko im rane bile smrtonosne i duboke. Ustaju i beže s mesta gde su pale nakon što su pogođene.

Začudićete se otporu koje ove životinje pružaju naspram smrti, životinje koje prolivaju suze kada shvate da će umreti. U ovom životu koji živim, nije mi ostalo života čak ni koliko senke mojih trepavica. Razmišljala sam o ovome, a onda sam se vratila i učinila onu lošu stvar. Ubila sam svoju majku.