Rajski um Dostojevskog

Knjiga obnavlja interesovanje za jedno od osnovnih pitanja pred koje već više od jednog veka opus Dostojevskog dovodi sve nove generacije čitalaca. Iako je, recimo, u Zapisima iz podzemlja ruski klasik pokazao da su iracionalna ćud i samovolja neotklonjive iz ljudske prirode, pokazuje se, s druge strane, da nijedno od njegovih značajnijih dela, od Idiota, preko Zlih duhova, do Mladića, Krotke i Braće Karamazova, ne bi moglo nastati da istovremeno s tim nije u njemu postojao i stvaralački delovao i svojevrstan „rajski um“, dakle ideja da se stravičnosti istorijske stvarnosti i muci pojedinačne egzistencije uvek, u različitim vidovima, suprotstavlja i raj, shvaćen pre svega kao rajsko stanje čovekovog bića, koliko god da se to stanje pokazuje kao teško ostvarljivo ili neostvarljivo. I u svojoj neostvarljivosti ono deluje, i ljudski život je bez predstave o njemu nemoguć i nezamisliv. Stojanovićeve analize pomenutih dela Dostojevskog pokazuju u kakvoj se sve vezi pojavljuje „raj“ sa pitanjem o ljudskoj slobodi, koja nije puka samovolja, o samoubistvu, pokajanju, a pre svega o ljubavi i Bogu.

Ova povezanost, posebno jasna u neposrednoj blizini smrti, ne pokazuje se kao uvek ista u svim umetničkim tvorevinama Dostojevskog. Nazivan i „surovim talentom“, i kritikovan da je svojom projekcijom rajske harmonije na zemlji razvodnjavao hrišćanstvo do nekakvih ružičastiho zabluda, Dostojevski je, kako se iz Stojanovićeve knjige vidi, dublje od bilo koga, iz raznih pravaca, upravo kao umetnik prodro u srž ljudske tragike, pokazujući pri tom suštinsku mogućnost (ili nemogućnost) hrišćanski shvaćene ljubavi. Kada bi ljudi pošli za Hristovim nalogom i voleli drugog kao samog sebe, sve bi se na Zemlji samo od sebe udesilo i „za jedan sat“ bi nastao raj na zemlji. Pokazuje se da je, i pored svega, raj jedno od važnijih pitanja za čoveka, jedan od boljih njegovih snova.