Putovanje kroz uspomene

Pročitao sam rukopis Radovana Popovića „Putovanje kroz uspomene“. U dahu. I predgovor: „Ovo su parčići jednog života!“ Naizust.

Izvanredno. Odmereno. Otmeno. Jezički čisto, gotovo savršeno. Kao bistar potok s pitkom vodom u planini. Samo da čučnemo i da se osvežimo.

Sakupio je bisere rasute po tepisima i ćilimima beogradskih i novosadskih salona, po beogradskom asfaltu, po umrljanim podovima beogradskih kafana, po travi parkova i dvorišta, pa i u blatu i kaljuzi, odakle ih vadi, briše i predaje nama čitaocima. To će. siguran sam biti od posebne vrednosti za istoričare književnosti, znatiželjne studente, marljive čitaoce…

Ne znam kako je vršio izbor ovih prekrasnih biografskih marginalija, sjajno, a nepretenciozno ispričanih anegdota, ali će se one u godinama koje su pred nama, prepričavati.

Kratki, divni portreti, opisi nameštaja, građevina. događaja ili ljudi privlače pažnju i drže interesovanje. Nekima će se ovo učiniti pomalo elitistički, a ja bih rekao da je to jedna od brojnih vrednosti ovog krasnog rukopisa. I jedinstvenog. Skupljanog u dugom vremenu na ovom našem stalno uzburkanom prostoru. U tekstovima se da osetiti poveterac i košava, ali i kako na to reaguju pojedinci. I tu ih kao i uvek do sada Radovan čuva od njih samih. Da li to zaslužuju? Čak je i birao reči, precrtavajući one jače, emocionalne izraženije ili moralno prestroge. Uspeo je da ih razgoliti, a da ih sačuva. Uspeo je da nam desetine ljudi, važnih za našu kulturu, a posebno književnost, razgoliti, a da ih spasi od prostote, da ne kažem, ponekad i bruke. Svaka čast.

Žao mi je što nisam video fotografije koje će biti u prilogu, ali sam ih, čitajući legende zamišljao. Onako kako sam ja želeo. Pa i one iz mog doma u Cikotama, kao i onu iz Tvog doma na Vidikovcu. Tih tridesetak fotografija i nekoliko faksimila su istorija za sebe. Ko je bude znao čitati, a naći će se čitaoci i za to. Vreme sve poravna, ali ostaju fotografije koje su rečitije od bilo kog svedočenja. I njih je s pažnjom odabrao. Da svedoče o istini i lepoti.

Rukopis počinje s 20-im majem 1973. godine dolaskom u Beograd, na rad u kulturnoj rubrici „Politike“ i rečima Voje Đukića: „Autonomaši traže tvoju glavu, zato ne oklevaj, dolazi odmah… Tvrde da si povezan sa Mirkom Tepavcem i Čanadanovićem…“

Ovakav početak me vratio u to vreme. Ne znam da li se Ti još uvek sećaš toga. Kako si mi Ti svojevremeno, a znatno posle ovog dogaćaja pričao, što mi je Mirko pre desetak godina potvrdio, uveče 7. decembra 1972. godine razgovarao si telefonom sa Čanadanovićem. On te upitao: „Radovane, poznaješ li nekog Slobodana Gavrilovića, mladog čoveka iz Titovog Užica. Napravio je skandal danas pred Titom na konferenciji o omladini. Reci mu da se pričuva, jer će mu Tito j….. majku. On je osvetoljubiv i ništa ne prašta.“

Oprosti mi na mojoj slobodi da Te na ovo podsetim.

U Beogradu,
Na Mitrovdan, 2015. godine

Slobodan Gavrilović