Putevima ruske monaške duhovnosti

„Svaka se zemlja na svetu graniči sa nekom drugom državom, jedino se Rusija graniči sa Bogom“. Ovu je misao izrekao vatreni zaljubljenik u Rusiju, iskreni poštovalac njene duhovnosti i kulture Rajner Marija Rilke. Veliki Dostojevski ovako ispoveda rusko „vjeruju“: „Ruski narod živi sasvim u pravoslavlju i njegovim idejama; sem pravoslavlja, nema u njemu ničega, a i ne treba mu, jer je pravoslavlje sve; pravoslavlje je Crkva, Crkva je kruna svega, i to za večnost“. Ali tajna ruske zemlje kao mesta Raspeća i mesta Slave možda je najdublje otkrivena ruskoj narodnoj duši. O nardonom shvatanju vlastite duše, prizvanja, misije, možda najupečatljivije svedoči činjenica da su Rusi jedini u svetu svoju zemlju nazivali svetom: ne dakle, „prekrasnom“ poput Francuske, niti „drevnom“ poput Engleske, „blagorodnom“ poput äpanije ili „slobodnom“ poput Amerike nego – svetom. Jedino je još starozevetni Izrailj gajio svest o vlastitoj svetosti i bogoizabranosti: u Grka, pravoslavnih Sirijanaca i Arapa, u ostalih Slovena, u Rumuna, kako lepo uočava A.V. Kartašov – nigde nećemo naći tako snažno i jasno izraženu svest o sopstvenoj promisaonoj pozvanosti.

U svojoj ogljenoj bogočežljivosti ruski se narod, takođe jedini u svetu, osmelio da zemlju svoju nazove Domom Presvete Bogorodice, domom Gospodarice sveta, uzvišenije od anđela i arhanđela i dragocenije od svekolike tvorevine. Uzaželevši da ugosti Onu što devičansku utrobu Svoju načini smestilištem Nesmestivoga Boga, ruska se zemlja upodobila sveštenome hramu u kome obitava preizobilna blagodat Duha; ispunivši se svetlošću Matere Nazalazne Zvezde, ona je praslikom Vaskrsenja ozarila svekoliki rod ljudski; poklonivši se Riznici Promišljanja Božijeg, Rusija je zanavek stekla nepotrošivo blago nebesko, od koga je sazdala i čijom je neuporedivom lepotom ukrasila sveukupni blagočestivi život narodni, njegovu kulturu, predanje literarno stvaralaštvo. Domaćini u tome domu Carice Nebeske postali su svi sveti što od iskoni u zemlji ruskoj prosijaše, svi oni bogougodnici i hristonosci – od svetih prvomučenika Tedora i Jovana, svetih ravnoapostolnih Vladimira i Olge, svetih Antonija i teodosija Pečerskih do naših dana – oni, dakle, čijim se molitvama, suzama, trudovima, podvizima i krvlju mučeničkom Rusija osveštala, očistila, okadila i prinela sebe kao miomir duhovni pred presto cara Slave.

Među bogonoscima i hristonoscima ruskim, svojomsvagdašnjom vaskrsnom radošću, serafimskom vidovitošću i heruvimskom sluhovitošću za sve vapaje i molitvene uzdahe duša naših, svetlošću blistvijom od nebeskih svetila zrače Bogom proslavljeni starci, sagovornici anđela i duhonosni učitelji monaha i mirjana rešenih da hrišćanski provedu život svoj u svetu. Njih, koje Crkva Hristova čestvuje kao „ukrašena staništa Duha Svetoga“, „pravilo vere i blagočašća“, pravoslavni širom sveta, od kraja do kraja zemlje, doživljavaju i vole kao najrođenije, koji su samo na tren nekuda izašli i, gle, samo što se nisu vratili da nam svojom toplom i nežnom rukom skinu sa čela svaku brigu i svaku suzu obušu s lica. Duhonosni Teodosije Pečerski, svetozarni Sergije Radonješki, neboletni Nil Sorski, krotki Tihon Zadonski, dobri baćuška Serafim Sarovski, bogoumni Ignatije Brjančaninov, do samozaborava požrtvovani Teofan Zatvornik, ognjeni Leonid, Makarije i Amvrosije Optinski postali su simvol ruskog tipa duhovnosti i njen do dana dašnjeg neprevaziđeni izraz. Ujedno, oni su, kao „pohvala Crkve Hristove“ svojim jevanđeljskim življenjem i sveljubavlju dali ključ za poznanje smisla monaškog prizvanja u Crkvi. „Anđeli su svetlost monasima, a svetlost pak, svim ljudima jeste monaški život“, reči su bogonosnog Jovana Lestvičnika. Sveti starci bili su i ostali obrazac i projava svih onih vrlina koje u čoveku izgrađuje „umetnost nad umetnostima“ i „nauka nad naukama“, kako se monahovanje naziva u svetootačkim spisima: apostoleske revnosti, savršene poslušnosti, bogopodobne saosećajnosti, spasonosne milostinje, neugasive molitve, nesustajućeg trudoljublja, istinitog ispovedanja, neporočne savesti, čiste čednosti, goruće hristočežnjivosti i iznad svega bogotvoreće i svepreobražavjuće ljubavi. Istovremeno, njihovo proslavljenje je i pobedno likovanje Crkve Božije u svoj njenoj sabornoj bogočovečanskoj punoti, jer je i njihov podvig, kao i podvig svakoga monaha i svakoga čija se duša odazvala ili će se tek odazvati jevađeljskom pozivu Hajde za mnom! nije bio ograničen na pokušaje indiviualnog spaselja nego se ispoljio kao „bol i želja za sabornim spasenjem, kao molitva i iščekivanje da se spase svet, sva zemlja i svi ljudi“ (prot. Mihail Kardamakis). Ushođenjem u večnost i svagdašnjim prebivanjem sa nama, sveti bogonosni starci opominju nas, najzad, da naša vera nije samo Predanje, nešto što ima svoje mesto i završetak u istorijskom trajanju, nego zdanje koje se uznosi u eshaton, zdanje u koje smo dužni – i ja, i ti, i svi mi – da se i sami uzidamo, riznica koja očekuje i našu leptu, nezalazna svetlost Tavora koja nam obasjava put, kvasac života, zrno gorušično, naša obaveza i poslanje.

Ova godina protiče u znaku trostrukog jubileja jednog od najvećih predstavnika ruske monaške duhovnosti – svetog baćuške Serafima Sarovskog: 250 godina od dana rođenja, 170 godina od blaženog upokojenja i sto godina od otkrivanja njegovih svetih moštiju i proslavljenja u činu Prepodobnih (kanonizacije). Značaj tih jubileja logično proističe iz dubokog traga što ga je Starac ostavio u razvoju ruske teološke misli i duhovnosti. Za nas će tri jubileja prepodobnog Serafima biti podsticaj za oživljavanje molitvenog spomena na njegov i na svetozarne, radošću preispunjene likove najvećih ruskih staraca od XI do XIX stoleća, za promišljanje značaja njihovog bogoslovskog nasleđa i sagledavanje njihove uloge u istorijskom razvoju ruske monaške duhovnosti. Na stranicama ove knjige blagočestivi čitalac će imati prilike da se, najpre, u uvodnom delu upozna sa galerijom likova nebeske Rusije, da bi zatim dobio neposredan uvid u rukopisno nasleđe duhonosnih staraca prevdeno sa staroruskog, crkvenoslovenskog i savremeneog ruskog jezika – njihove besede, bogoslovske i podvižničke spise, monaške tipike, prepisku, zabeležene razgovore sa njima. Ćelja sasravljača je da ova knjiga podstakne hristoljubive duše na nesustajuće traganje za Ćivotodavcem i Promisliteljem, i da se kroz kontakt sa Njegovim slugama dobrim i vernim, duhonosnim ruskim starcima, čitaoci još jednom osvedoče u dejstvo i delo Božije u svetu i u crkvi Hristovoj – u otkrivenje jedinstvene, neobmanljive, neprevaziđene, nepresušne i većne ljubavi Božije.

O Preobraženju Gospodnjem, 2003. Dr Ksenija Končarević