Pun mesec i harmonika

U trenucima kada stres i užurbanost dosegnu kulminaciju, a mi zastanemo, poželimo da se prisetimo lepih priča o životu i danu „običnog“ čoveka i spokojno ušetamo u prostore snova. Upravo u tim momentima, kada nam nedostaje detinjstvo, lagane, a poučne priče, narodni humor i starinska mudrost, utehu možemo pronaći u redovima kratke zbirke priča Radovana Vlahovića koja nosi romantično-nostalgični naslov Pun mesec i harmonika. On već pri prvom susretu intrigira budućeg čitaoca, stvarajući pred njegovim očima umirujuće slike noćnog prizora obasjanog mesečinom, a istovremeno ga trgne muzikom koju, čini mu se, već u daljini čuje:

„Mesec je pun nad mojim selom. Sa vrbe huče sova. Pod lipom miriše sveže pokošena trava. Iz daljine, sa kraja sokaka, čujem harmoniku i neko peva na sav glas:
– Tebi, moja verna ljubo.
Na plastičnoj stolici, zavaljen kao u večnosti, gledam. Moj duh, nalik jahaču ponoćnom, odlazi nečujno u preriju nebesku.“

Neosporno je da je najteže od običnog, svakodnevnog i dobro poznatog napraviti intrigantno, začuđujuće i vredno. Ali, zar nije upravo u tome veličina jednog pisca – da u „malim“ i svima dostupnim stvarima, dešavanjima i ljudima, uvidi naizgled skriveno, te da, ukazujući na isto, čitaocu otvori nove vidike? Radovan Vlahović, pisac i Čovek iz naroda, i ovom zbirkom uspeva upravo na ovom teškom polju.

(…)

Jednostavnim stilom, razumljivim jezikom, a karakterističnim izrazima i jezičkim formama, Vlahović je na papir prosuo dušu panonskog čoveka, ogolio njegov mentalitet, psihički sklop i fingirao sitnice od kojih je sačinjen njegov život. Odao je počast Čoveku, prijateljima, poznanicima i znalcima. Kroz humoristično-satirični hvalospev podsetio nas je ko smo i odakle potičemo i, bar za trenutak, vratio nas je tradicionalnim vrednostima i duhu prošlih vremena za kojima, ma kakva ona zaista bila, ipak, svi čeznemo.

– Milana Poučki