Pucanj u prazno

„Roman Vladislava Bajca Pucanj u prazno knjiga je koja je mnogo veća od sebe same. Reč je o knjizi-kaleidoskopu čiji se delovi u svakom trenutku sklapaju u drugačiju celinu, tvoreći mnoštvo uzbudljivih i raskošnih čitalackih doživljaja. To je u isti mah i primer totalne knjige, sazdane od elemenata različitih književnih žanrova: autobiografija i pripovedna proza, poezija i istoriografska metafikcija, putopis i esej, kao i mnogi drugi oblici književnog izraza, sliveni su ovde u skladnu celinu koja neopozivo izrasta u čvrstu romanesknu formu. Povest o sasvim ličnim nedoumicama i spoznajama, sumnjama i epifanijama pripovedača i glavnog junaka V.-a istovremeno je i monumentalna slika sumornog odumiranja dvadesetog veka, u kojoj brojne neznane, polupoznate i slavne likove povezuje herojsko nastojanje da u svetu obasjanom varljivim svetlom medijskih reflektora pronađu i sačuvaju tračak one prave svetlosti, unutrašnje. Priča je to i o poslednjoj deceniji u kojoj smo još mogli da verujemo da je Njujork predgrađe Beograda, o krhkim idealima i moćnim zabludama, o dugom putovanju u istorijska bespuća iz kojih možda i nema izlaza. No ako ga ipak ima, put do njega treba tražiti u mudrim, zavodljivim i bespoštedno iskrenim knjigama kakva je Pucanj u prazno.“
– Zoran Paunović

„Tri mlada novinara, iz Jugoslavije, odlaze u Ameriku i rade niz video–intervjua, slika, putopisa, filmova, susreću ljude koji se ne sreću slučajno, borave u hotelu čije ime znači mnogo više od imena njujorške četvrti po kojoj se hotel zove. (…) Govore, slikaju, beleže, diskutuju sa vremenom koje ne postoji, žive sa događajima koji su se možda odigrali, koji zasigurno više ne postoje. Snimaju film, verovatnije televizijsku seriju koju će pokazati tamo, kad se vrate, u Jugoslaviji. To tako sjajno rade, da se video vidi na štampanom papiru knjige.“
– Boris Miljković