Priče O Gradovima

Najbolje priče našeg nobelovca prvi put tematski raspoređene.

„Sklapam oči i gledam radosni grad. Prosut u ravnici, izgleda beskrajan, zapljuskuje brežuljke i nadaleko rasteruje šume. Tako, s visoka, i ne liči na varoš, nego na neki čaroban usev, veselu njivu. To je radosni grad. Posut snegom, sav u linijama koje se lome, povijaju, lete. Vesela, topla arhitektura, bez smešnih pretenzija na neprolaznost, s neočekivanim završecima, puna dosetaka i naglih prelaza koji izgledaju kao lavine gromkog smeha, koje nikad ne prestaju da se ore. Sve u njemu govori, peva, smeje se, ili nasmejano ćuti. Niti znam tačno kad je i mene obuzelo to pijanstvo, nit verujem da će me ikad potpuno ostaviti…“

Rim, Aden, Trst, Tržič, Beč, Bukurešt, Tulon, Pariz, Sintra, Lisabon, Rio de Žaneiro – samo su neke od gradskih struktura čiji se urbani pejzaži smenjuju u Andrićevim pričama o gradovima. Pisac predstavlja grad kao čarobni usev, koji se hvata ukoštac sa prirodom krčeći šume, polja i pobrđa i osvajajaući prostor. Pri susretu čoveka i grada, uz mnogo scenske teatralnosti, dešava se satrepet ili sudar, igra u kojoj se živa i neživa struktura međusobno razotkrivaju i u kojoj uvek samo jedna pobeđuje. Svakog došljaka pri ulasku u grad, poput Balzakovog Ežena de Rastinjaka, čeka ista utakmica odmeravanja snaga i životna linija koja vodi od uzleta i carevanja, preko očaranosti i razočaranosti, do poniženja i pada.