Prava čoveka

„Učestalo i neretko napadno posezanje za pravima čoveka, njihovim ostvarivanjem i zaštitom, što je bar u poslednjoj deceniji, ako ne i duže, postalo uobičajeni manir u odnosima unutar međunarodne zajednice može i da ohrabruje, ali i da navodi na mnoge sumnje. Ta ohrabrenja i sumnje se smenjuju, uzajamno se potiskuju i zamenjuju mesta, prateći ukupna zbivanja u svetu. I razumljivo je da bude tako. Približavajući se trećem milenijumu ljudsko društvo je pre propustilo nego iskoristilo izglede koje je inače samo stvaralo da sa manje raskoraka i protivurečnosti učini bar pokušaj novog, savršenijeg življenja. Čini se da nije stvorilo neophodne pretpostavke da Čoveku kao stožeru svekolikih odnosa, iskušenja i zadovoljstava, ponudi da koristi ono što mu je samo po sebi dato, bez poklanjanja sa strane: pravo na slobodni i stvaralački samopregor, iz čega se u suštini izvode ostala prava namenjena konačnoj osmišljenosti njegovog mirnog i bezbednog života. Neusaglašenost činjeničnog stanja i uporno ponavljanih političkih, pre svega, ideala uočljivija je ukoliko se uzme u obzir nekoliko dodatnih okolnosti. Opšte htenje za potiranjem doskorašnjih dubokih ideoloških sučeljavanja demokratije i totalitarizma, koja su označila jedno predugo razdoblje podele na blokove i nesuvislo „hladnoratovsko“ i ratno odmeravanje snaga sa svim pratećim, dalekosežnim, posledicama nesporna su. Rezultati su iz dana u dan vidljiviji, uprkos neizbežnim spoticanjima o ostatke negdašnjih nesporazuma različite vrste i na različitim stranama prisutne. Ali, vezano za to, inače ređe ispoljeno, ili sasvim nezavisno od toga, uporno opstajavaju žarišta takođe zabrinjavajućih protivurečnosti i otvorenih sukoba koji su u manjoj ili većoj meri obnovljena pretnja, pa i neposredno ugrožavanje bezbednosti čovečanstva. Samim tim oni su i izazovi za uspostavljene sisteme prava čoveka i mehanizme njihove zaštite.

Teško je odrediti odakle prete ozbiljnije opasnosti. Islamski fundamentalizam, uprkos porazima koje je pretrpeo u sukobima sa snagama demokratskog sveta, ne odustaje od svojih namera. On želi za sebe premoć i zaustavljanje civilizacijskih razvojnih procesa, s obzirom na učenja i shvatanja od kojih polazi u različitim oblastima svakodnevnog života. Njegova spremnost da na tome istrajava i mogućnosti ujedinjavanja „vernika“ oko postavljenih ciljeva već duže vreme su opominjući. Najnovija iskustva iz rata u Zalivu ukazuju i na spremnost da se pribegne svakom raspoloživom sredstvu, tako da samo po sebi pitanje prava čoveka, pojedinca i staranje o njemu postaje bespredmetno. Ta prava su u takvim okolnostima predmet sistematskih kršenja, a ne dosledne zaštite. Ekonomska previranja, odnosi izmedu privredno najrazvijenijih zemalja koji su u stalnom menjanju i sve višeznačajniji, sa povremenim krizama neujednačenog dometa, izvesno su dodatni činilac s kojim se mora računati i kod korišćenja i zaštite prava čoveka. Ovo tim pre kada se ima u vidu da se razlike između razvijenih i nerazvijenih povećavaju. Osiromašenje zemalja u razvoju je izraženo do te mere da je neizvesno s kakvim bi rešenjima tu uopšte mogla da se preokrene situacija i bar zaustave nepovoljna kretanja. Ostvareni napredak koji je nesporan, naročito kada se kroz duža razdoblja posmatra prema stopama privrednog rasta nije doneo i dublje i trajnije promene stanja. Možda će se to ostvariti sa nešto više, kako je rečeno, poštovanja realizma i razuma. Na ovo se nadovezuje rušenje socijalističkog poretka u Srednjoj i Istočnoj Evropi u jednom nenadano brzom i korenitom procesu. Promene u tom delu sveta su dvostrukog značaja, posmatrano u celini i sa stanovišta prava čoveka. Istovremeno su i poželjne i dobre i bremenite mnogim izazovima i iskušenjima. Unutrašnji potresi iz tih sredina lako se prenose i na širi plan. Totalitarizam je za sobom ostavio pustoš u gotovo svim društvenim porama. Privreda je iscrpljena i na bespuću je. Socijalna beda hvata maha. Za obnavljanje ekonomske moći neophodna su sredstva sa strane, a da bi bila dobijena moraju se otkloniti brojni ostaci partijske države i sistema prevlasti koji se povlače gotovo svuda. Vraćanje demokratiji je sporo i neujednačeno, zavisno od svojstava prethodne vlasti i očuvanosti tradicija…“

dr Vladan A. Vasilijević, godine 1991.