Natalija Jevtić će omeđiti predmet svog istraživanja na drame nastale tokom 80-ih godina prošlog stoleća. Na Hrvatskog Fausta Slobodana Šnajdera, Duplo dno Gorana Stefanovskog, Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića, Klaustrofobičnu komediju Dušana Kovačevića i Karamazove Dušana Jovanovića. Dakle na dramske komade u kojima su autori sasvim svesno i dosledno primenili model pozorišta u pozorištu. Ispostavilo se, međutim, da im ne samo nije bio poznat pojam metateatralnosti kao već odavno prisutan ne jedino u ovdašnjoj teoriji i kritici, nego je proces rada na probama značajno bio otežan pokušajima definisanja konkretnih glumačkih postupaka koji će pokazatidistinkcije između dramskih likova i posebnih zadataka koje glumci na sceni imaju kada nisu u ulogama. Sumnjam da bi konkretnim glumicama i glumcima bilo lakše da su prethodno pročitali knjigu Natalije Jevtić, već i zato što su gotovo poslovično iskazali neprikriveni animozitet prema pojmu „teorija”, ali je očigledno da im pojam metateatralnosti nije bio poznat, te da je proces rada nastavljen tek kada su im bili predočeni primeri teatra u teatru iz njihove vlastite prakse.
Analiza koju autorka nudi svojom knjigom nesumnjivo će zainteresovati javnost i približiće joj neke od temeljnih teatroloških pojmova na kojima je zasnovano savremeno pozorište, a samim tim će ojačati i teorijske domete — ne samo glumaca nego, evo, i onih koje još uvek, uprkos svemu, zanimaju pitanja vezana za budućnost teatra. A te budućnosti ne bi bilo, između ostalog, da nema ovakvih knjiga, ovakvih studija koje nude odgovore na mnoga pitanja, ali isto tako i provociraju nova pitanja.(A. Milosavljević)
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.