Poslednja lobanja Markiza de Sada

„Stari ludak je luđi od mladog ludaka, to je poznato, šta onda reći o ludaku koji nas zanima, kada zatvorenost sabija njegov gnev sve dok on ne eksplodira u mnogo gadnih scena?“ Ko je taj koji je 1814. godine zatvoren u dom u Šarantonu, čovek od 74 godine koji je počinio silne zločine a čini se da se ne kaje ni zbog jednog? Begunac, spaljivan u odsustvu, zatvorenik u Bastilji, sodomit, hulitelj, sumnjičen za incest, a ipak je i dalje tu, ključa od ideja i čireva, željan da nastavi delo svoje puti. Na koji će način gospođica Madlena Lekler upošljavati svojih 16 godina, svoje mršavo, poročno telo? Odakle dopiru ti urlici i uzdasi? Na šta izolacija primorava te sobne slobodoumnike? Zar se on ne plaši barem smrti, budući da „svaki od njenih postupaka odzvanja snažnije“? Naime, ovom su manijaku preostala još tri meseca života. On se zove Markiz de Sad. Figura iz koje Žak Šese crpe građu za svoju pripovest nije onaj De Sad iz slavnih dana, nego gromoglasni bolesnik. No, romanopisac ovde još i više govori o istorijski dokumentovanim putešestvijima njegove lobanje kroz vekove, lobanje kao prirodnog produžetka De Sadovog tela. Markiz de Sad umire u decembru 1814. godine, a njegov grob na groblju u Šarantonu biće otvoren 1818, pa će njegova lobanja dospeti u ruke doktora Ramona, mladog lekara koji je bdeo nad njim do smrti. Ta će se lobanja kotrljati iz veka u vek izvodeći čuda kao kakva relikvija, ali čuda koja nisu ni nalik na ona kakva relikvije obično izvode.