Poetika br. 10-12/2014

Tema BODLER, PARIZ, MODERNOST

Glavnu novinu u drugom izdanju Cveća zla (1861), objavljenom četiri godine posle prvog, čini ciklus „Pariske slike“, u koji je Bodler uneo osamnaest što starih što novih pesama. Od tih osamnaest pesama u ovom izboru donosimo dvanaest, raspoređenih u dve grupe: prvoj pripada šest pariskih pesama ranijeg datuma, koje su sve objavljene najkasnije 1857. godine, a drugoj šest pesama napisanih 1859–1860, od kojih pet tvore jezgro „Pariskih slika“: „Labud“, „Sedam staraca“, „Male starice“, „Slepci“ i „Jednoj prolaznici“. Celom izboru dodali smo „Himnu lepoti“, koja ne pripada pariskom ciklusu, ali – objavljena 1860. zajedno sa sonetima „Slepci“ i „Jednoj prolaznici“ – pokazuje kako su nove pariske pesme uticale i na samu Bodlerovu poetiku.

Ovaj hronološki raspored ne nameće čitaocu nikakav zaključak o tematskim dominantama „Pariskih slika“ i čini nam se da mu je to prednost. U načinu na koji je sam Bodler rasporedio pesme često se traže obrisi neke tematske strukture, recimo govori se o podeli na devet „dnevnih“ i devet „noćnih“ pesama ili se ciklus deli na više manjih a tematski još tešnje povezanih celina. Ali, čak i da je tako, iz hronološkog rasporeda pesama vidi se nešto ništa manje važno – kako je od relativno jednostavne poezije „Pejzaža“ ili „Sutona“ Bodler došao do zrele originalnosti „Labuda“ i „Malih starica“, stalno produbljujući svoje viđenje onoga što je još u mladosti nazvao „heroizmom modernog života“.