Pismo Iz Nestajanja

Zatvori čovek priču, okruži je mastilom i hartijom i izgubi se u njoj, kao paket koji strpljivo beži od adresa, brojeva i dovršenosti, postavši u tvrdoglavoj potrazi za nečim eteričnijim sam svoj primalac.
Pisma iz nestajanja, kako je Vladimir Vuković pomalo ironično i autoironično naslovio svoju drugu zbirku poezije, upravo tako traju, tvrdoglavo, ćutljivo i nepopustljivo zagledana negde van okvira pragmatične i dohvatne stvarnosti iz koje su se i rodila. Pesnik svestan kraćenja vremena, krunjenja duše, prolaznosti sreće i kolebljivosti sećanja, strpljivo beleži godove, ožiljke i osmehe ali ih ne prosleđuje drugde do u samu svoju srž odakle su se na kraju Pisma i iznedrila, stidljivo se pružajući nama na dar.