Pirandelo I Aristotelizam

Pirandelo se, u kontekstu eliotovski shvaćenog pojma literarne tradicije, ukazuje kao janusovska figura. Svoj odnos prema aristotelovskom poetičkom nasleđu artikulisao je kroz implicitnu polemiku u svom dramskom opusu ali i eksplicitno u teorijskim tekstovima. Rekli bismo da je jedno piščevo lice bilo zagledano u prošlost, te je iz doživljaja i analize koji je taj pogled pružio, stvorilo otpor prema plitko konzervativnim aspektima nasleđa, pa je autentičnim dramskim izrazom prevazišlo konvencije i norme. Drugo lice, zagledano u budućnost, direktno je uticalo na savremenike avangardnog senzibiliteta (Brehta), a još dalekosežnije reperkusije ovog pogleda su direktni uticaj na teatar apsurda, najočitiji u opusu Ežena Joneska. U ovoj studiji na ekonomičan, a temeljan način prikazan je odnos Pirandela prema savremenom dramskom i teatarskom plitkom verizmu, utemeljenom na tumačenjima Aristotelove Poetike. Zaključni deo knjige bavi se vezom između Pirandela i teatra apsurda (prevashodno Joneskom i Beketom), kao i idejnim srodnostima između Pirandelovih ideja o teatru i pozorišne estetike postdramskog teatra.