Oprosti mi stihove

Osnovna tema Tadićeve poezije jeste nežnost. On je nežan i melanholičan pesnik, izrazito nežnog mentalnog sklopa. Sva njegova poezija je meka i nežna, ali i nemirna, samoispitivačka, pesnik se pojavljuje kao neko ko depatetizuje samoironijom vlastitu narcisoidnost. Njegova poezija je poezija čoveka koji se ne miri da robuje istrošenim konvencijama i banalnosti života. Ispuniš mi oči Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš, al’ ne dâ nam se da se razdvojimo. Pliva mi tako pogled u tebi, dok se talasaš u mojim očima. Ronim u sebe na dah, da izronim biser, koji nikom nije potreban. Zagrcnem se rečima, brzoplet sam, žurim da izgovorim sve što me guši, ali prećutim, jer više ne umem sa rečima, kao ni sa tobom. Nije pošteno da ti nedostajem Nije pošteno da ti nedostajem. Ne sme ništa da ti fali, zaboravi me. Sve što je vredelo pamtiću ja, svakako neću doživeti ništa za pamćenje, a tvoja budućnost tek će da se pamti. Mirisaću na tebe, da zbunim druge žene, a tvoj dah na mom dahu treperiće u ritmu ovoga što osećam i sve što izgovorim biće tvoja zasluga. Ja sam svoje u dve reči rekao. Nije pošteno da ti nedostajem. Moja kosa je srasla sa kožom među tvojim prstima, pa te ponekad golicam, kao uspomena. Ne dam da te uspomena muči, al’ ne pitam se ja, već nešto u tvojim grudima, što osećam k’o svoje, a ti misliš da je tvoje, pa ti nedostaje bilo šta moje. Nije pošteno, ti si ipak ti, a ja samo ja.