Odsjaj svilenih niti

POGOVOR

Autorka Đukanović pred nas stavlja drugu knjigu kratkih priča. Prvom je postavila obrise svog književnog portreta, a sada on postaje snažan, jasan, autentičan. Autorka sledi svoju poetiku, brižno građenu na oštrom oku posmatrača života, često lirski izbrušenu osetljivošću duha i mudronosno poetniranu proznim iskazima i međurednovnim dubinama.

Vesna Đukanović je, sada već to možemo pouzdano istaći, tematski vezana za zavičaj i nije usamljen primer takvog polazišta, no način na koji ona pripoveda samo je njen i bez otisaka uzora i učitelja. I ova knjiga kao zbirka kratkih priča oslikava nastavak razvoja talenta pripovedanja, koje je sve veštije i sve savršenije. Autorkino pero zna da nema prostora za manjkavosti i skliznuća sa osnovne linije pripovesti, jer kratka priča traži bdenje i predanost. I ostaje dosledno najvišim zahtevima i savladava najveće izazove.

Čini se da je ishodište svih priča ne samo život u najširem spektru, već ono što je u njemu presudno i od čega zavisi njegov početak, tok i kraj. To može biti sticaj okolnosti, nemoć čoveka da nešto učini drugačijim, može biti neki detalj koji životopis čini vrednim da se ispripoveda i izmesti van zaborava. Nekada, pak, sve počinje od neživih, nemih svedoka ljudskih sudbina. Neke priče traže naše promišljanje i dopisivanje. Neke nas okupiraju psihološkim nijansama i dotiču na specifičan način. Uz ove priče se smeje i plače, saznaje i spoznaje, razmišlja se i opušta.

U knjizi Odsjaj svilenih niti nalazimo zapise sudbina, ljudskih zgoda i nezgoda, morala i otisaka jednog vremena koje je za nama, ili je još jedva prisutno. Ukoliko bi ga prepustili slučaju, odnosno savesti savremenice da ga pamti, rizikovali bismo da izgubimo mnogo. Današnjica ne polaže mnogo na pamćenja i sećanja, jer je zatrpana mnoštvom novih događaja koji su gusti, često suviše neprijatni, nepoželjni, a nameću nam se medijima i pod prisilom postajemo svedoci. Vremenom se čak i ograđujemo od svega, nastojeći da sačuvamo komadić sveta u kom možemo osećati mir i sigurnost. Međutim, zašto prestajemo da se sećamo? Zašto izbegavamo prošlost? Odgovor može zvučati banalno, ali je duboko istinit. Sećanja više nisu poželjna, prošlost nam predstavlja teret jer način života u novom vremenu diktira sve ono što je daleko nekadašnjem čoveku i svetu u kom je živeo. Mnogi mladi naraštaji ne mogu ga razumeti, te ne postoji ni interesovanje za njega.

Ipak, knjiga Odsjaj svilenih niti pripoveda upravo o toj prošlosti i upravo o sećanjima na nju, oličenu kroz sudbine, zgode i nezgode nekadašnjih ravničarskih žitelja, i uspeva da nas za čas vrati u to vreme lako i vešto, uspeva da ga oživi, oslika i učini ne samo razumljivim, već i potrebnim. Daje nam utehu, stvara čaroliju u našim životima, razgrće tešku žutu prašinu ispod koje još uvek živo šapuću predačka postojanja. Tu pronalazimo uporišta, tu uviđamo kuda smo pošli i u čemu smo bolji, a gde smo poklekli. Čini nam se da junaci priča nikada ne padaju u očaj, nisu skloni patetici i samosažaljenju. Oni život žive najbolje što umeju, do poslednjeg trena ostajući uzdignute glave, a nevolju podnose kao nešto dato, kao jedinstvenost. Neki junaci, iako su pripadali tom vremenu, u njemu ne nalaze svoje mesto, već plutaju iznad prošlosti i budućnosti, nevervatno jedinstveni i pogodni za večan život u umetnosti. A on je moguć zahvaljujući bdenju nad svetom i odgovornim odnosom prema stvaranju kakav Vesna Đukanović poseduje.

Živosti ove proze doprinosi izvanredno oslikan milje čoveka ravnice, smešten u divno oslikane pejzaže, dijalektizmi kojima su likovi ujedno i okarakterisani, mentalitet banatskog čoveka koji je uvek na mestu preseka raznih kultura i naciona. On ima naročit pogled na svet, na sistem vrednosti i ima posebnu filozofiju života. Neki likovi plene jednostavnošću, gotovo da vraćaju veru u život i u njegovu lepotu koja može biti prisutna svaki put kada se to poželi. Pogledajmo samo vrcavost duha u junaku priče „Majstor Đula“. Život je poistovetio sa što većim brojem žena od kojih nema prevelikih očekivanja, samo da budu kraj njega i budu domaćice. „Dan kada su padale šljive“ primer je koliko treba biti zahvalan za plodnost kao posledicu naklonosti okolnosti koje su van naše kontrole i domašaja. Toliko jednostavnosti u malom, plavom, sočnom plodu, sa jedne strane, a sa druge tu je seme iz kog se raznovrsni damari života umnožavaju i bride svom snagom. Tu skromnost može imati samo čovek banatskog podneblja, naviknut da ćutke podnosi sve zgode i nezgode.

Sva ta ravnica u kojoj niču likovi i događaji knjige Odsjaj svilenih niti ume da širi prostranstvom svojim nekakvu melanholiju i čemer, gorčinu onih skrajnutih, socijalno i materijalno marginalizovanih ljudi. Međutim, u svemu tome možemo pronaći neku plemenitost, možemo videti uzvišenost žrtve, ili pak potvrdu da je čovek samo nemoćno smrtno biće koje katkad ne nalazi puta iz tame i beznađa. Psihologizacija koja prati priče „Ko sam ja da sudim?“, „Uroci poleteše“, „Snove snivam“ neki su samo primeri koliko ova proza poučava životu, tome da je čovek jak kada to želi, slab kada sebi to dopusti, ali da sve što čini nije za osudu jer dubine naših bića mogu uvek sobom iznenaditi, kako dobrim, tako i lošim.

Banatski čovek ume da voli, ume da se šali i slavi život kroz pesmu („Gorostas ravnice“), ume da odoleva i posustaje. Ne pristaje lako na predaju. Ravnica je riznica mnoštva vrednosti, što onih koji su iz prošlosti, što onih koje se pokazuju kao večne. Iako se osipa, iako se prazni, iako je opustela i ogluvela, ona još uvek ima mnogo toga da ponudi. Valja pronaći nekakvu škrinju u kojoj će one biti sigurne kada je sve nesigurno i iz koje ćemo ih odabirati shodno potrebama i prilikama. Pred nama je jedna od njih, zahvaljujući Vesni Đukanović i njenom daru da čuje samo ono što odabrani mogu. Iz tog razloga ona nam je dragocena, baš kao što je Lakokrili iz priče „Lakokrili i tri zida“. Nedokučiv u identitetu, naslućen u moći da tvori čudo.

Andrea Beata Bicok