O spasenju svih: Raj, pakao i sveopšte spasenje

Od najranijih vekova hrišćanske vere uvek su postojali hrišćani univerzalisti – hrišćani koji veruju da će na kraju svi biti spaseni i sjedinjeni sa Bogom u Hristu. Zapravo, svi istorijski dokazi govore u prilog tome da je u prvih pet vekova postojanja Crkve, barem procentualno, univerzalistička struja bila najbrojnija. Avgustin Hiponski (354–430) te vernike naziva izrazom misericordes, „milosrdni“, pridajući mu, očigledno, prizvuk oštre kritike (koji ja u toj reči, moram priznati, ne čujem). Takvi vernici se u prvim vekovima uglavnom nisu izdvajali u nekakve posebne zajednice. Koristili su isto Sveto Pismo kao i drugi hrišćani, molili su se u istim bazilikama, živeli istim svetotajanskim životom. Čak su i verovali u pakao, samo nisu verovali u njegovu večitost; za njih je pakao bio oganj očišćenja o kojem govori apostol Pavle u trećem poglavlju Prve poslanice Korinćanima, isceljujuće delovanje neodstupne božanske ljubavi na tvrdokorne duše, oganj koji će spasiti čak i one koji su se u ovom životu pokazali nedostojni Carstva nebeskog, koji će spaliti i najmanje tragove njihovih izopačenih dela. Univerzalisti nisu uvek bili manjina među vernicima, barem ne svuda. Veliki otac Crkve četvrtog veka, Vasilije Kesarijski (oko 329–379), na jednom mestu primećuje da u njegovo vreme ogromna većina hrišćana (barem u istočnohrišćanskom, grkofonom svetu koji je on poznavao) veruje da pakao nije večan i da će na kraju svi doći do spasenja. Moguće je da on preuveličava, ali isto tako je moguće i da ne preuveličava; uostalom, čak i ako preuveličava, ne preuveličava mnogo, jer bi u suprotnom svojim savremenicima zvučao suludo, budući da o tome govori kao o nečemu potpuno očiglednom, maltene banalnom. Naravno, vremenom – u velikoj meri zbog određenih, očiglednih institucionalnih imperativa – glasovi univerzalista su se toliko utišali da su se sveli na, maltene, potajni šapat na marginama vere, ako izuzmemo nekoliko sunčanih kutaka hrišćanskog sveta (poput Istočnosirijske crkve). Tek, možda, u devetnaestom veku ova tema stidljivo počinje da se pomalja iz pepela…

– Uvod autora