Novosađani, svi odreda jednom odnekud pristigli, poznati su i po tome što svoj grad vole više nego žitelji drugih gradova svoje. Teško je to objasniti.
Lako je reći: Novi Sad je glavni grad srpske pokrajine Vojvodine, s obeležjima srednjoevropskog grada. Njegove stare fasade i moderne bulevare natkriljuje Petrovaradinska tvrđava.
Ovde su skladno pomešani jezici i kulture, ovde se vredno radi i trguje, uči, studira, zabavlja i bogu moli. Gibraltar na Dunavu, kako kažu.
Ali kako objasniti posebnu atmosferu ovog grada? I „ono“ što došljake veže i zarobi i zauvek ih načini Novosađanima? I dok jedni misle da puls i život gradu daju privreda i državne institucije, trgovi i pijace gde se čuje šest-sedam jezika, Sajam ili trgovina, drugi ih nalaze uz Dunav, na Štrandu, u Spensu i kafeima, smehu omladine i šarmu Novosađanki. Neki će, opet, njegov duh potražiti među umetnicima, u pozorištima, muzejima i galerijama, školama i fakultetima. A neko će se radosno pohvaliti da su ovde rođeni ili živeli znameniti srpski naučnici, umetnici, političari, da je ovde osnovano prvo stalno pozorište u Srba, da ovde stanuje Matica srpska i da je zato Novi Sad već odavno nazvan Srpskom Atinom.
Novi Sad – možda poslednji naš razredni i porodični grad.
Umesto traganja za neuhvatljivim unutrašnjim bićem Novog Sada, odabrali smo vizuelne impulse grada koji jesu i ostaju impulsi ljubavi. I odanosti.
Urednik
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.