Cenzura je fenomen koji prati čovečanstvo od nastanka, potom traje kroz čitavo vreme njegovog postojanja, a onda osim toga ima i osobinu preobražavanja, mimikriranja i prilagođavanja. Dakle, može se reći da je zenzura univerzalna. Borba protiv nje traje isto onoliko koliko i ona sama. Mogućnost da osoba primeni cenzuru na samoj sebi čini je zanimljivim fenomenom, međutim najzanimljivije kod cenzure je , verovatno, i sposobnost da se primeni na onoga ko je do juče i sam bio cenzor. Sve narečene osobine – univerzalnost, neuništivost, permanentnost, trajnost, prilagodljivost, sveopšta primenljivost, ireverzibilnost – čine je nadasve interesantnom temom kojom će se ovaj tekst pozabaviti i pokušati da je osvetli.
Tema cenzure je, moglo bi se i tako reći, bezbolna, što automatski stvara problem pristupa. Fenomen koji se ovde pokušava koliko-toliko rasvetliti tiče se pre svega oblasti bibliotekarstva. No, kako je to oblast koja je u veoma jakoj sprezi s oblašću izdavaštva, gotovo je nemoguće ne dotaći je.
Posebno su istaknuta drastična, institucionalna i vaniinstitucionalna, suđenja knjigama i njihovim autorima i drakonske kazne koje su morali da pretrpe. Pored čuvenih suđenja Floberu, Džojsu, Bodleru, Lorensu, Šileru, naglašeno svetlo palo je po suđenjima koja su najviše uzdrmala srpsku kulturnu javnost – Ivanu Ivanoviću i Gojku Đogu.
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.