Noćne životinje

Nikola Đurica piše pesme kada čuje Noćne životinje, njihove žudnje, očnjake, račvaste jezike, koje razaznaje jasno, i razume, jer u nama su. Ipak, autor im prilazi bez velikih i skrivenih namera, neagresivno, samo želeći da prepozna njihove oblike među senkama – dok noć pada brzo, noć pada potpuno, on ih se i ne plaši, niti se bori da ih ulovi ili o njima isuviše sazna; malim brojem biranih i neretko obojenih reči, Nikola slika, ne priča, s ponekim nenametljivim zaključkom na umu: dobro je znati / još bolje videti. Pored stihova koji blesnu kao sudar na pustom autoputu što se smatrao gotovo nemogućim, i sličnih, u ulozi kapije, ulaska u dvorište pesme kao u život nanovo izmišljen (crvenih očiju ulazim u sada zelen svet), ovaj pesnik, tokom zabrane lova na samog sebe, ostavlja nam mamac dozrele misli i u onim pesmama za koje nismo znali da bismo ih mogli voleti – upravo jer u njima vrebaju Noćne životinje, podsećajući nas da i u mraku budemo budni za svet, i sebe, gledajući kako možda odavno nismo, onako… kako jeste?