Nezbiljnost

Knjiga pesama poznatog književnog kritičara i univerzitetskog profesora književnosti. Poetizovana hronika našeg doba, dijagnoza ovdašnjeg velikog društvenog, pa i civilizacijskog loma. Na trenutke se iz pesme Tihomira Brajovića promoli glas nekog, nekim čudom preteklog, reinkarniranog pesnika iz davnih, gotovo antičkih vremena u kojima se poezija nije libila uzvišenog govora. Ali, iza tog glasa – koji za svoje akustičko polje uzima i brutalni, neulepšani, surovi stvarni svet – treperi svest (post)modernističkog pesnika. Neprestanom promenom forme, tonaliteta, ritma i versifikacije, koliko spontano, toliko i programski, u nekoj vrsti istorijske retrospekcije, Tihomir Brajović ne krije želju da čitaocu pokaže na koje sve načine je moguće pisati poeziju. On, naime, u pesmama iz knjige donekle enigmatičnog naslova Nezbiljnost – koji se u čitanju postepeno osvetljava i smisaono raskriljuje – ukršta dva stvaralačka principa: najpre onaj elementarni lirski, večan, zauvek zadat formulom pevajući o sebi, pesnik peva o nama, i onaj koji je danas, koliko i uvek, manje uobičajen, moglo bi se čak reći srazmerno redak kada je reč o lirskoj pesmi koja hoće i da misli, a ne samo da oseća, a koji glasi: pevajući o drugima, pesnik peva o sebi.