Žene se privatnoj psihoterapijskoj praksi javljaju u većem broju nego muškarci i za to postoji više razloga. Privatno psihoterapijsko lečenje se smatra manje ugrožavajućim od institucionalnog koje je rezervisano za ozbiljnije slučajeve; zatim, ženama je lakše da priznaju da im je potrebna pomoć jer je to deo njihove rodne uloge, a i osećaju se odgovornije za potencijalne posledice svog psihičkog stanja za druge.
Ženama je kroz celu istoriju „gledano kroz prste“ kada je u pitanju preuzimanje asistentskih (neautonomnih) pomagačkih uloga, gde je poslednja reč bila reč stručnjaka, kompetentnog muškarca, najčešće lekara. Izuzetni uspesi u lečenju, čak i na takvim pozicijama, dovodili su do podozrenja i zavisti onih koji su zauzimali legitimne pozicije moći u ovoj oblasti.
Najvažniji doprinos feminističke terapije je davanje slobode ženama da se samodefinišu. Ukoliko terapeutkinja podržava ženu u donošenju odluka koje su u skladu sa njenim dubokim potrebama ali nisu u skladu sa načinom na koje društvo vidi njen život, unutrašnji konflikt koji nastaje u sudaru dve vrednosti može dovesti do suštinskih promena. Taj unutrašnji konflikt između potreba i zahteva sredine ili porodice, uostalom i društva, najčešći je i razlog dolaska na terapiju.
Psihoterapijski susret – u kojem su žene, u skladu sa svojom tradicionalnom rodnom ulogom, stavljene u poziciju da pasivno i poslušno slušaju savete koje im daju autoriteti – za njih je još jedan u nizu neravnopravnih odnosa u koje su uključene. U feminističkoj terapiji je, stoga, akcenat na osnaživanju kompetencija, razvijanju samopoštovanja, podsticanju klijentkinja da preuzmu inicijativu u svim odnosima (uključujući terapijski odnos) itd. Cilj tih praksi, a i krajni cilj čitave terapije, jeste da klijentkinje ovladaju sopstvenim životima.
dr Lidija Vasiljević
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.