Ne ne

Ne, ne, nije ovo očaravajući petit˗point goblen na zidu glamuroznog salona naših dana – ovo je monohromna tapiserija, zastor na ulazu u posebnu odaju ispunjenu komešanjem paralelnih trajanja. Ne, ne, nije ovo lako sajamsko štivo – gusta proza Dušana Bogovića je mučno traganje za izlazom iz belog lavirinta bola. Ne, ne nisu ovo meki odblesci sna – ovo su košmari uzaludnog buđenja.
Jer, iza svakog sna počiva java.

– Vladimir Jokić, novinar i pisac

… Napolju je snijeg, postelje su hladne, rečenice bjelje od tla pod napisanim.
Novi je roman Dušana Bogovića slika sablasti, roman monograma što ga vrijeme zarezuje u stvari. Ono što sanjamo dovikuje nam iz bjeline, i tako jest s ovim bijelim tkivom; sve što se dogodilo u nekom izazvanom požaru, sve što se zbilo na nekoj ulici – najednom se kondenzira u guste likove istodobno zahtjevne, ranjene, uvrijeđene, daleke, pune žudnje i erosa, kokecije i užasa.
Kafka nikako nije slučajno iza bijelog zastora Bogovićeve rečenice… Domahuje nam iz Zamka, iz Bolnice, jer da – Mi smo djeca smrti, kaže Jerko, dok se u bolničkom holu bijele note Jana Garbareka…
Uplivaj u moj užas, dođi mi u bjelinu, uđi u Ne˗mene…

– Darko Cvijetić, pisac