Moj anđele

Ako zamislimo ovu zbir­ku kao jedno duhovno putovanje, a putovanje zamisli­mo kao potragu za novim, preko potrebnim identitetom, onda bi Kitanovićeve pesme pokušale da odgovore na sle­deća pitanja: Ko sam ja? Odakle dolazim? Kuda idem? Ova poezija nameće nam se kao podsticajna identitet­ska igra, a navedena pitanja pokazuju se kao suštinska u povezivanju sadašnjeg trenutka sa prošlim i budućim stvarima. Tačku ovog spoja možemo nazivati različitim imenima, a na kraju ovog teksta nameće nam se jedno od njih: pesničko postojanje.

Iz Recenzije
Bojan Samson

Za pesnike dom je bio mnogo više od kuće, skrovi­šta, on je bio metafora, ontološki pojam, pa i svo­jevr­sna poetika. Nikola Kitanović je očigledan primer. Njegov pesnički rukopis Moj anđele, svojevrsna je oda domu i majci, koja je simbol doma, rodnog praga, po­rodičnog ognjišta, topline, bliskosti. U njenom odsustvu (samo fizičkom, zbog smrti), pesnik oseća njeno spi­ri­tu­alno, ili, kako ga on najčešće naziva, anđeosko prisustvo.

Nikola Kitanović je istinski udomljen pesnik, bez te udomljenosti on ne bi osećao smisao svoje egzisten­cije, ne bi mogao da peva i živi, a između pevanja i života za njega, ako i nije uvek znak jednakosti, onda je neraskidiva veza.

Iz Pogovora
prof. dr Zoran Đerić