Milenkonija: (Predstava Je Moje Biće, Otvoreno I Slobodno)

U knjizi se nalaze Maričićevi zapisi o događajima iz pozorišnog života, uspomene na drame čiji je reditelj bio, na ljude, kolege i prijatelje sa kojima je delio taj gorki umetnički hleb i trenutke stvaranja velikih predstava i TV dela čijih se visokih dometa mnogi savremenici tog doba i danas sećaju. Dva uvodna teksta posvećena su velikanima našeg pozorišta, Bojanu Stupici i Ljubiši Jovanoviću, dvojici umetnika koji su Maričića, kako je zapisao, fascinirali u tom vremenu posleratnog stvaralačkog vrenja. Maričić je bio Bojanov student i pratio ga je na časovima, probama, na ulici, u kući njegovoj „pa, bogme, i u kafani“; bezbroj puta gledajući njegove predstave. Ljubišu je, pak, pratio iz gledališta, sretao u uskim hodnicima „Narodnog pozorišta“, hvatao u prolazu njegove replike…

Drugi deo knjige „Milenkonija“ posvećen je programima glumačkih škola čiji je Maričić bio jedini predavač. Studio su posećivali i svi njegovi bivši studenti, znani i neznani, a prva dama Studija glume „MI“ bila je Mira Stupica. Ti Maričićevi tekstovi pisani su namenski, kao skica, kao „umni temelj jedne male i jedne malo veće glumačke škole“. Ovaj deo od posebne je važnosti za mnoge koji žele da se bave glumom: iskustvo barda našeg pozorišta i koncepcija „nauke o glumi“ zanimljiva je i laicima, a korisna mladim glumcima koji čine prve korake u toj profesiji.

I, najzad, u trećem delu, nalaze se zapisi o radu na predstavi „Koštana“ Bore Stankovića, o Miji Aleksiću i Hugu Klajnu, kao i tri pisma: (neposlato) Radetu Šerbedžiji, kolegi (neimenovanom) sa fakulteta i – sinu, Gordanu. Na poslednjim stranicama ove knjige-spomenara nalaze se Maričićeve pesme, a na samom kraju su sećanja Vladimira Jevtovića, Muharema Pervića i Čedomira Petrovića na Milenka Maričića. Knjiga je ispunjena ilustracijama poznatog reditelja, čije je delo ostavilo duboki trag u istoriji našeg pozorišta.