Mikrokosmos

Mikrokosmos je roman o ljudskoj slobodi, shvaćenoj u njenom najširem, dakle bezuslovnom obliku, koji kao takav, sa svojim postojanjem i mogućnostima omogućuje i sve one druge partikularne, posebne, samim tim i izvedene njene oblike, koji su zapravo samo konkretizacije ovog fundamentalnog i bez koga ne bi ni oni postojali. Kako je bit bezuslovnog kao suština slobode nešto što u biti pripada božanskom, osnovno pitanje je koliko je čovek u stanju da postane sam Bog, stoga što je to nešto čemu teži čitav život, u pokušaju da sebe zaokruži i tako nađe svoj smiraj, nakon dugotrajnog lutanja za ovaploćenjem sebe kao pojavom koja biva nezavisna od bilo čega izvan, koje ga uporno ruši, ne dozvoljavajući mu da postigne to krajnje stanje mira, poput nirvaniznog. Ali roman u sebi sadrži obrat, ukazujući da je ono spoljašnje što čovek stalno prepoznaje kao prepreku koja ga onemogućuje u sopstvenoj aktualizaciji zapravo njegova tvorevina, tako da se on sam sebi ispostavlja kao najveći dušmanin. Da bi se prikazao celokupan proces ljudskog samosaplitanja i samoonemogućavanja, u romanu se koristi postupak estetizacije visoko apstraktnog mišljenja, njegovim svođenjem na intuitivni i umetnički izraz, svođenjem diskurzivnog na metaforu, ili bolje rečeno, vrši se metaforizacija onog što predstavlja racionalni produkt. Tako se kroz četiri integralne priče i dve fragmentarne,koje su ubačene između ovih,odvija alegorijski prikaz građenja ljudske tvrđave, kroz adeptove snove, koji je i centralna figura, smeštene u te iste priče, snabdevene potrebnim simboličkim brevijarom, tako da je sve prikazano u nekom obliku povezanih struktura, koje se nadovezuju jedna na drugu, aludirajući na temeljne zasade samog ljudskog postojanja, koje on gradi zarad svoje apsurdne odbrane. Apsurdno, sama tvrđava se ispostavlja kao odbrana od nečega što je sam stvorio, da bi se na kraju našao ispred zida, koji je sam podigao, bez ulaza i praga prema onom što mu je najsvetije, koje tako ostaje sa druge strane u njegovom nedohvatu.