Novi roman Radivoja Bojičića duhovito i sentimentalno vodi kroz istoriju Beograda, kada je filmska umetnost zakoračila u naš grad…
Braća Limijer u beogradskoj kafani…
Maniti voz u Zlatnom krstu iliti „stenogram od 30.218 reči“ (koje beleži „narator“ Žarko Ilić) uzbudljiva je priča o događajima s kraja XIX veka kada bivši kralj Milan Obrenović odluči da 1895. godine iz Pariza pošalje u Beograd prvi kinematograf, izum lionske braće Limijer i njihovog oca Antoana. I to nigde drugde nego u kafanu „Dardaneli“, uz opravdanje: „Ako su tako nešto uradili u Gradu svetlosti, zašto to ne bi bilo urađeno i u gradu na ušću dveju reka ispod Avale?“ Čitav život odvijao se u kafanama, gde se pogađa, zajmi, tuče, psuje i grdi, sklapaju brakovi, vodi politika, raskidaju prijateljstva… Kod „Dardanela“ je sedeo razuzdani i boemski, a „Kod zlatnog krsta“ uštogljeni Beograd.
Volšebnim obrtom, projekcija filma će se ipak održati u kafani „Kod zlatnog krsta“, što će doneti mnoge duhovite ali i dramatične situacije… među kojima i samo rušenje kafane „Dardaneli“… Ovim činom, po rečima naratora, ceo jedan vek pretvorio se u gomilu cigala, drveta, maltera i prašine.
Da smo mi Srbi neimari kad se nešto ruši, videlo se i po ‘Dardanelima’. Rušenje je jedini posao koji do temelja uradimo. Pali su ‘Dardaneli’, a mi se zaklinjasmo na njihovim ruševinama da ovo mesto nikada nećemo zaboraviti…
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.