London, pomaz

Ljubav za Ičviča predstavlja linguističke probleme. Prva žena u njegovom životu bila je Magyarica. U njenom jeziku postoje dve reči za ljubav: szeretet označava ono o čemu pričaju popovi, a szerelem ono što radimo u krevetu. A da ljubav nije prosta sinteza jednog i drugog, Ičvič je znao iz sopstvenog iskustva.

Magyaricama je šaptao i tepao, dok je Srpkinje grlio ćutke kao junaci nemog filma. Sve srpske reči koje je trebalo da kaže, znao je iz detinjstva.: njih govori majka svojoj bebi koju mazi a ne muškarac ženi koju obara.

Ljubio je dakle Srpkinje bez propratnog teksta, a kada je ipak morao da progovori, šaputao im je o Turcima, o patrijarhu Čarnojeviću i o Velikoj seobi. (Coitus ergo seoba.)

Najzad se pojavio engeski jezik.

– Hello, I love you, won’t you tell me your name?

Stihove iz pesme orkestra The Doors izvalio je pred ulazom skijaškog motela u Tatrama ianuara 1976, kada je naleteo na devojku koja se još nije zvala gospođa Twist. Cupkala je i otresala sneg poput brašna. Nije se iznenadila. Pogledala je nepoznatog mladića, ozbiljno, kao da su je pitali da li je bolesnik ozdravio.

– Yes, I love you, too.

Jeste, i ona njega voli. A da ne bude zabune, brzo se pripila uz njega, i onako vlažna, prilepila mu vreli poljubac ispod uva.

Zagrlivši je oko pasa, Ičvič je odmah shvatio da drži ono što mu je negde, u nekom sveljudskom ljubavnom tipiku, propisano. Nije to bila puka požuda, nego susret s onim što čovek oduvek želi i očekuje tako silno da o ispunjenju, iz sujeverja, ne sme ni da mašta.