Ljudi Od Vode

Godinama, već, Duško Bogdanović radi jedan posao koji bi iz ove proklete žurnalističke destinacije mogli dislocirati negde u međuprostor, tu gomilu nedefinisanih čestica, taj vakuum koji sasvim sigurno postoji na razmeđi novinarstva i umetničke kreacije: koketira sa faktima, bojama i docrtavanjem, igra se lepim rečima i nijansama a onda ogoli stvarnost: „Ne, nisam ja, to ste vi napravili“, ladno odvraća, okrene se na peti i odlazi da mašta.
A nas ostavi tako neme, sa njegovom „Gernikom“, sa „Gernikama“, pardon, ili „gernikama“ sa raznim nekim naslovima koje nam Duca na godinu/dve, kako kad, umesto u ramovima servira – u koricama kakve knjige.
To su ta čuvena Ducina svedočanstva o vremenu, lepo upakovan presek činjenica, memorijal našeg postojanja, zapisi o našem licemerstvu, zavidljivosti, gluposti, lenjosti, podrugljivosti, inferiornosti, bahatosti, sebičnosti, surovosti, pohlepi, arogantnosti, nepismenosti, nemoralnsoti, toksičnosti, dobro, ponekad, u daleko manjem obimu i – kreativnosti, ambicioznosti, odvažnosti, samopouzdanju ili upornosti.Slaviša Lekić