Ljudi jači od vremena i sudbine

Dušan Kokotović – na koricama svoje knjige Ljudi jači od vremena i sudbine potpisan kao Dušan Jaglikin – nepoznat je pisac. Kao i mnogih drugih, ni njega nema u „Književnoj topografiji Beograda“, izdatoj pre nekoliko godina ne bi li se ovekovečio kulturni genocid nad srpskim narodom. U tom zamašnom i luksuznom tomu istina ima i komunističkih kvaziveličina i mladih uzurpatora, i oktroisanih urednika i književnih kritičara – uvrštenih više zbog političke i podaničke podobnosti nego zbog dobrog i značajnog pisanja.

No Jaglikin, na sopstvenu štetu i našu žalost, podoban izgleda ne beše: visok, temeljan, oštrih crta, kratke kose – kada su se nosile bitls frizure – podrugljivo je gledao po redakciji Studenta i ponajviše ćutao. Tadašnji glavni urednik, a današnji ambasador već ukinute Jugoslavije u Češkoj, uzvraćao mu je blagonaklonim podsmehom. Ostali urednici, te 1968. navodno prevratničke godine, bili su međusobno i u glavnome slični: jedan budući dobitnik svih Brozovih i postbrozovih književnih nagrada, član svih književnih žirija i udbaš od osnovne škole, jedan budući lekar, autor knjige o svom putu od blatnjave, kosovskometohijske kolibe do zvezda, jedan umišljeni srpski Tolstojevski, jedan budući autor jednog jedinog filma i jedne televizijske poruge bosanskim Srbima u ratu 1992-1995, jedan sin Brozovog generala, te budući pozorišni i kulturni enfant terrible i perjanica JULA, jedan pisac bez dela ali budući šef srpskog PENA i urednik Književnih novina, potom ambasador u Kanadi i još neki, takođe mladi i perspektivni. Među njima se Jaglikin, sećajući ga se naknadne pameti, kretao bezmalo kao ja: obazrivo, pod prismotrom na nekorektnost, bezumlje, i, najgore od svega, slobodu.

Jer, za Ljude jače od vremena i sudbine valjalo je mnogo nekorektnosti, bezumlja i slobode, i još više hrabrosti, tako retke među Srbima posle Pasjih grobalja, Zidanih mostova, Kočevja, Lisičijih jarkova, Golih otoka i bezbrojnih drugih stratišta Novog svetskog poretka – tada predvođenog Avangardom proletarijata, Savezom komunista Jugoslavije (…) No, sudeći po Ljudima jačim od vremena i sudbine, štampanim u Beogradu posle Brozove smrti, Kokotoviću kao da još tada beše jasno da će i Maršalova tiranija ličiti na šalu naspram finog, plišanog, naučnog ugnjetavanja nastupajuće, planetarne demokrature.

Jer Jaglikin je, po jednima, likvidiran, dok je po drugima umro u ludnici, takođe „u prisustvu vlasti“. (Vidim ga kako se smeje, snažnim, celim zubima, oštrih očiju kojih se sećam kao plavih, možda i zbog brida iza njih.) Njegovu knjigu doneo mi je 1992. Slobodan Savić, elektroinženjer s Ozrena, kao najveću dragocenost koju je mogao ponuditi jednom zaljubljeniku u živu reč. Dubokih, smeđih očiju, predajući mi je kao Sveto Pismo, rekao je: Pročitaj!

– Iz pogovora Momčila Selića