Ljuba

Nalik prethodnicima koji čine objedinjeno troknjižje banatske epopeje – romanima „Bapa“, „1934.“ i „Mučenici“ – i koji evociraju uspomene na međuratni i ratni period, pa čak i naslućuju događaje koji će se odigrati, a koji će biti opisani u novoispisanom tomu, najnoviji roman Radovana Vlahovića, naslovljen po glavnom junaku „Ljuba, obuhvata sam kraj posleratne decenije, tačnije 1948. i 1949. godinu, smeštajući u središte radnje priču o porodici Ljube Vlaovića, ali i njegovom nepravednom zatočeništvu proizašlom kao odgovor na nepristajanje da se povinuje novoj političkoj misli tako što će odstupiti od sebe, zanemariti vrednosti za koje se zalaže, delati na štetu najbližih i izdati Hrista.

Milana Poučki

Vlahović je romanom „Ljuba“ napravio veliki korak u srpskoj književnosti tako što je velikim i važnim temama pristupio na nov način i otvorio nam nove perspektive viđenja. Učinio je ono što samo veliki pripovedači umeju: humanost je postavio, negovao i izdigao na pijadestal tako da književnost štiti od lakog skliznuća u ideološke ili političke okvire i neguje srž njenog bića štiteći ga od zloupotrebe. Zbog toga roman „Ljuba“ nije samo priča o posledicama rata i promenama koje je on izazvao u sociumu nekadašnjeg Banata, već je priča koja književnost vraća samoj sebi na mestu gde se to najmanje očekivalo.

Andrea Beata Bicok

Trenutak u romanu kad stiže poziv ocu porodice da se javi u mesni odbor zbog neizvršavanja obaveze prema državi, to je trenutak kad jedan čitav svet nestaje. Nastaje tad duga noć jugoslovenska. Oduzeta imovina postaje opšte vlasništvo koje neće imati snagu da pokrene ništa, nego će čitav jedan narod pripremiti da u budućnosti postane rob. Očekivati da u trci pobedi auto sa izvađenim motorom, ravno je onom što su komunisti pokušali. Vlahovićev junak, potomak vojnih graničara, svestan je onoga što će doći: „Kad im sve dam, onda ćedu me terati da uđem uzadrugu da mi dirdale i neradeni budu deci brigadiri i da i’ teru na kazan. Ne može tako… Zar sam to dočeko? Da me pod starost teru na kazan da idem da jem i još i decu moju tamo da gledim od sramote.”

Nenad Stanojević

Vlahović kada piše o životu u Banatu i te kako proverava svoje teze i činjenice, ali u ovoj knjizi prvi put unosi zvanični sudski dokument. I upravo tim unosom dokumenta roman se podiže na novu razinu: književni junaci pred nama postaju stvarni ljudi, opisani prostori postaju kuće i domovi, strahovi i težina na srcu pred očima nam se obistinjuju i shvatamo da između života i književnosti postoji samo jedna tanka linija, jedna zapeta, koja ih razdvaja; a zapravo je sve to lice i naličje. Nakon čitanja sudskih zapisnika Vlahovićev roman gubi na liričnosti, to je istina, ali postaje i sam autentičan dokument vremena i svedočanstvo o tragediji jedne porodice.

Viktor Škorić