Lirske varijacije

Lirske varijacije sadrže četiri pesničke zbirke na jednom mestu. Od toga su dve pisane eksperimentalnim jezikom, zapravo su uobličene u neuobičajenoj formi, a dve u sebi sadrže uobičajen, može se reći, klasičan pesnički iskaz. Otuda i naziv celokupne knige, sa nazivima zbirki unutar nje, kako bi se njim samim naznačila pesnička potraga za izrazom koji bi najprimerenije iskazao misleni supstrat u lirskoj formi. Knjiga se zbog toga može shvatiti i kao zbir improvizacija na manje više glavni tematski obzor, ili na tematizaciju ljudske slobode u različitim okvirima poput istorije ili egzistencije, te sam tim, njenog posmatranja u nekom širem ili užem okruženju, kao nešto zajedničko, ili kao nešto individualno. Međutim, kako takav fenomen nije moguće sagledati bez drugih pojava koje ga prate, ili okružuju i sa kojima je zapravo čvrsto stopljen, ovi pesnički iskazi postaju samim tim i okviri za tematizovanje smisla postojanja, smrti, ljubavi, konačnosti, istorije i njenog smisla, pojedinca i sociosa, izvesnosti saznanja i njegove nesagledivosti, dokučivosti sveta, kao i tajne same egzistencije i njene svrhovitosti u krajnjoj liniji. Zapravo se čini kao da gotovo u svakom stihu lebdi upravo pojava te tajne, koja svojom nemuštošću preči ukazivanje bilo čega, što bi sigurno smisleno, bez ikakve sumnje moglo da bude saopšteno. To prisustvo se ukazuje ne samo u eliptičnim iskazima, već i u onim prostranijim, tako da su lirske celine, više skup signala i asocijacija, koji ne pokazuju tendenciju za mislenim i konkretnim uobličenjem jer pri tome nailaze na svetski zid nemogućnosti, koji preči dolazak do jasnoće. U eksperimentalnom okviru dve zbirke, tako je učinjen pokušaj lirske eksplikacije direktnog mislenog sadržaja, ili mislene mreže, bez posezanja za uobičajenim metaforičkim i asocijativnim sklopovima snabdevenih različitim semantičkim sredstvima u pogledu njihovog građenja, što je inače glavni tok moderne poezije. Time se ovaj pokušaj nadaje kao izlazak iz postupaka u kome se vrši potraga za sve neočekivanijim metaforičkim susretima reči i ulazak u potpuno drugačiji sintaksički pristup pesničkom iskazu. Ovde se zapravo dešava prelaz od semantičkog ka sintaktičkom, te pomeranje težišta ka ovom drugom ko kao glavnom, a sve zbog toga da bi se što verodostojnije predstavila sva zamršenost mišljenja, koja je samim tim i zamršenost samog sveta. U zbirkama koje su pisane klasičnim pristupom cela, već pomenuta zamršenost i zapravo nemuštost se predstavljaju uobičajenim, već pomenutim, asocijativnim alatima. Tako se ovde na delu može posmatrati protivstav dva pristupa kako poeziji, tako i eksplikaciji onog mislenog, a samim tim i svetskog, jer svet sa jedinom izvesnošću postoji u ljudskim mislima, pa makar bio i nemušt i nedokučiv.