Intimna drama koloniste najdublje je izražena u dvoznačnom poimanju zavičaja u kojem se stari i novi zavičaj međusobno mešaju i prepliću, u kojem se od novog zavičaja realno i materijalno živi, a sećanje na stari zavičaj ostaje u sferi emotivnog. Pitanje smeštaja kolonista, gradnje kuća, što je predznak odluke da se ostane na mestu kolonizacije, ključno je pitanje kolonizacionog procesa, ali i njen osnovni preduslov da bi se se kolonizacioni proces uspešno sproveo. Rešenje pitanja ishrane kolonista takođe je preduslov kojim počinje proces kolonizacije. Kuća i hleb zato su moćni simboli kolonizacionog procesa. Tok akulturacije, odnosno prilagođavanja kolonizacione jedinke ili male kolonističke zajednice kolonizacionom prostoru, nisu mogući bez obezbeđene ishrane, krova nad glavom i zdravlja kolonističke populacije.
Istoriografska studija Kuća i hleb: kolonistička porodica u Banatu, Bačkoj i Sremu (1920–1941) za svoju temu ima tok kolonizacije na pomenutom prostoru koju je organizovala Kraljevina Jugoslavija u procesu agrarne reforme da bi zaštitila svoje nesigurne granice ka Mađarskoj i Rumuniji, izmenila etničku strukturu tog prostora, koja nije bila u korist južnoslovenskog (srpskog) stanovništva (Bačka, Banat), i dovela na prostor kolonizacije novoj državi odano stanovništvo (srpske ratne veterane – dobrovoljce iz dinarskih krajeva Kraljevine i srpske optante iz Mađarske i Rumunije) koji bi bili čuvari i simboli nove države na za nju nesigurnom prostoru.
Studija Kuća i hleb je personalizovana istorija jer za predmet svog istraživanja ima ljude i ljudske sudbine izazvane voljom i aktivnostima istorije. Vremenski usko omeđeno vreme (1920–1941), geografski usko omeđen prostor (kolonije stvorene procesom kolonizacije) omogućili su istraživaču „ulazak“ u kolonističku porodicu, pospešili personalizaciju istorije u kojoj je objekat istoriografskog posmatranja i proučavanja istovremeno subjekat istorije, ali i njena žrtva.
– Iz Predgovora, autor
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.