Kraj Veka

Nežne i tamne, slobodne i bezobrazno inovativne, Pištalove pripovetke vuku uticaje iz slikarstva, muzike, filma, reklame, spota.Pištalo pokazuje šta sve može, iščcauravajuci se iz priče u priču . Forme se menjaju. Ostro fokusirana emocija ostaje. Ove priče predstavljaju, da se poslužimo Ibzenovim rečima "borbu sa trolovima u lavirintima srca."Princip menjanja iz knjige u knjigu Pištalo je u Kraju veka pretvorio u princip menjanja iz priče u priču. Svaka se priča razlikuje, a veže ih, kao u pesničkoj zbirci, isto osećanje i način upotrebe jezika. I prisustvo metafizike u infantilnoj maštovitosti. Tamna, demonska, groteskna vizija iskazana karnevalskim, prazničkim književnim postupkom. I kada jednu od svojih priča, postmodernu evokaciju biblijske legende o Kainu i Avelju, završi rečeniom: "Spetljali su se konci marioneta" – mi znamo da je pesnik, prerušen u proznog pisca, na lapidarian način, kroz formu književne igre, izrekao najdublju istinu o našoj savremenosti, o kraju veka. "Mihajlo Pantić"U pričama zbirke Kraj veka reč je i o ritmu u kome se kotrljaju rečenice i pripovesti. Njih, u suštini, spaja postupak građenja slike. Priča je za Pištala samo okvir za mogućnost, čiju lakoću, ili vilenost, omeđuje, ipak, san. On računa na kanale bajkovitog u strukturi čitaoca i zato inkarnira bajku kao mogućnost za čitanje. Paralelno sa sa nedvosmislenim detaljima fabule, glavni događaji ovih priča zbivaju se i dalje u rečenicama, čije su slike, počesto, odrazi poetičkih detonacija. Slikovno se iskazuje kao preosmišljena duhovnost, kao jedno od utočišta savremenog proznog izraza. Preosmišljava se opažajno putem neuočenog, onog što potiče iz nestvarnog. Slikovnost svake rečenice, pa i njenih delova, stvara kod čitaoca utisak da je svet ‘realnog’ samo magistrala na kojoj se sustiču i razilaze nizovi svetova. "Nenad Šaponja