Kraj renesanse

Hrišćanstvo je oslobodilo čoveka od demonolatrije, od prirodnih demona koji su ga mučili u paganskom svetu. Samo je hrišćansko iskupljenje čoveku dalo mogućnost da se duho­v­no podigne i stane na noge; ono je istrglo čo­veka iz njedara stihijske prirode u koju je čovek upao i postao njen rob. Antičko doba je pri­pre­milo oblik čovekov; u tom dobu se probudila stva­ralačka energija čovekova, ali čovekova li­čnost još nije bila oslobođena od vlasti pri­rodnih stihija, duhovni čovek još nije bio ro­đen. Drugo rođenje čovekovo, ne prirodno nego duhovno, zbilo se u hrišćanstvu. I humanizam je svoju istinsku čovečnost dobio od hriš­ćan­sgva zato što je nije mogao naći u antičnosti. Ali humanizam je u svom razvoju otrgnuo čoveka od njegovih božanskih osnova. I nakon što je humanizam sasvim otrgnuo čoveka od Božanstva, on se okrenuo i protiv čoveka i počeo je da ru­ši njegov lik, zato što je čovek slika i prilika Božja. Kada je čovek poželeo da bude samo slika i prilika prirode, samo prirodni čovek, on se potčinio nižim stihijama i izgubio svoj lik. Demoni ponovo kidaju čoveka i on je nemoćan da se odbrani i održi. Duhovni centar čovekove li­čnosti je izgubljen. I to okretanje humanizma protiv čoveka – to je tragedija nove istorije. U tome je uzrok fatalnog neuspeha Renesanse i ne­izbežnost­ njenog kraja. Ljudi našeg vremena go­vore da i hrišćanstvo nije uspelo, da nije os­tva­rilo svoje nade i da nema nikakvog razloga ni smisla da mu se opet vraćamo. Ali to što evropsko čovečanstvo nije ostvarilo hrišćan­stvo – naprotiv, ono ga je nagrdilo i izdalo – ne može se uzeti kao opravdan prigovor protiv njegove istine i pravde. Hristos nije ni rekao da će se njegovo carstvo ostvariti na zemlji. Nje­govo carstvo nije od ovoga sveta. On je pred­skazao i to da će na kraju oslabiti i vera i ljubav. Laž hrišćanskog čovečanstva je samo ljud­ska laž, čovekova izdaja i pad, njegova sla­bost i grešnost, a ne neistinitost hrišćanska ili Božja. Čovek je unakazio hrišćanstvo, spu­tao ga je svojim padovima, i, najzad, ustao je protiv njega, izdao ga je, a odgovornost za svoje grehe i padove prebacio je na samu hrišćansku istinu. Stvaralački duhovni život nije samo delo Božje, nego je i čovečje delo. Čoveku je osta­vljena velika sloboda. I ta sloboda je ve­lika proba snage njegovog duha. Bog od čoveka oče­kuje stvaralačka dela i stvaralačke dopri­nose. I umesto da Bogu okrene svoj stvaralački lik i da Bogu preda izobilje svoje slobodne sna­ge, čovek je rasturao i uništavao svoju stvara­lačku snagu u težnji da učvrsti svoju nezavi­snost od Boga tako što je bežao od centra du­hovnog života. To je za žaljenje, za gorko ža­ljenje. Izgleda da se gubi i umire lepota, da vi­še neće biti slobodnog stvaralačkog delanja, da je već uništena slobodna čovečja individual­nost. I zato naše prepuštanje tugovanju nije  ma­lo­dušnost ili slaba vera. Bezbrojni su nači­ni za preporod čovekove prirode. Ali sada bi moglo doći do preporoda čoveka i njegove stva­ralačke moći samo ako bi se čovek udubio u hri­š­ćanstvo, samo ako bi Hristov lik zasijao u čo­veku, ako bi se prihvatilo i priznalo hrišćan­sko otkrovenje o čovekovoj ličnosti. U hriš­ćan­stvu još nije bila sasvim otkrivena antro­po­logija, otkrovenje o čoveku nije još završe­no. U tome je smisao teme koju je o čoveku po­stavila nova humanistička teorija. Ali, savre­mena Evropa je sasvim napustila hrišćansko otkrovenje o čovečjoj ličnosti i predala ju je sti­hijskim vihorima da je rasprše. Ona je u svo­ju kulturu primila načelo haosa, koje može da gurne Evropu u period varvarstva. Ali ni­kakvi vihori, nikakve haotičke stihije nisu u stanju da ugase svetlost hrišćanskog otkrovenja o Bogu, o čoveku, i o Bogočoveku. Vrata adova ne­će joj odoleti. I zato će izvor svetlosti ostati, ma koliko velika bila tama. I mi ne treba samo da se osećamo kao poslednji Rimljani, verni sta­roj i večnoj istini i lepoti, nego i kao oni ko­ji očekuju nevidljivu, buduću stvaralačku dubi­nu, kada će se roditi sunce nove hrišćanske Re­nesanse. Možda će ona biti u katakombama i sa­mo za malobrojne, možda će nastupiti na kraju vremena. Nije nam dato da to znamo. Ali sigur­no znamo da večnu svetlost i večnu lepotu neće uništiti nikakva tama niti haos. Pobeda kvan­titeta nad kvalitetom, ovog ograničenog sveta nad onim beskrajnim svetom, uvek je iluzorna. I zato bez straha i tuge treba da izađemo iz nove istorije i da stupimo u noć srednjevekovlja. Ne­ka se ugasi lažna i varljiva svetlost!