Koga Boga

Poezija Zlatka Stevanovića jedna je duga, duga, neplaćena i neprospavana noć. Ona ljubi našu bedu, naše umore i polustanja, voli našu maglu, gušenja i bolove, naše ledine, rafove, zujanja, sve naše melanholije. Njeni junaci smo mi podstanari, mi čiča Bobani, mi gladni, zarobljeni u gradskom prevozu, u glibu, u mutnom, na periferiji. Ali to nije poezija nekretanja: u ritmu kratk- ih i jasnih, iskreno političkih stihova, nešto se slavi, postaje se mlaz, nekuda se ide. Na izmaku odustajanja nazire se sloboda, čeka se revolucija.”
Miloš Živković