Kanonske pesme

Knjiga Kanonske pesme Borisa Lazića, iz Nice iz Francuske, obja­vlje­na je kao na­­grada au­to­ru za najbolju pesmu na kon­kursu 6. Evropskog Fejs­buk pesničkog festivala 2015. godine za pesmu Stick charts u konku­ren­ciji od 496 pe­snika iz 22 zemlje sveta.

Naslov je, naravno, višesmislen. Ako se či­ta doslovno, kanon (грч. κανών) znači pravi­lo, propis, određen broj. Najčešće se odnosi na crkvena pravila i zakone, postoji i kao for­ma muzičkog dela. I mada se Boris Lazić poi­gra­va sa svim tim značenjima, naspram kanon­skih dela postavlja apokrifna, čini mi se da je najbliže definiciji da su u pitanju dela fikcije koja se u širem kontekstu smatraju autentičnim.

Oni koji poznaju biografiju Borisa Lazića, prepoznaće ovde mnoge podsticaje koji su ga u mladosti približavali pojedinim pravili­ma i zakonima, a koje on sada, kao zrela li­čnost, poštuje, ali ne robuje im, nego nastoji da pronađe svoj, glas, put, način.

Zato su njegove Kanonske pesme, u stvari, nekanonske, odnosno ne/kanonske, jer ako i prihvataju pojedina pravila u organizaciji zbirke, odnosno ciklusa i pojedinačnih pe­sa­ma, a pojedini ciklusi su u formi sone­ta („Zgrušavanje“), one nisu ni stereotipne ni stroge, nisu palimpsesti (napisane pre­ko po­stojećeg teksta), nisu ni apokrifi (ma­da jedna od njih ima taj pojam u podnaslo­vu), ali jesu, u najvećoj meri, autentične. To je i njihova prednost, tu leži i njihov lirski potenci­jal.

Iz Pogovora
Prof. dr Zoran Đerić