Ka Svetioniku

Nemo priviđenje nekog pepeljastog broda, na primer, kako dolazi, odlazi; bila je neka na blagoj površini mora purpurna mrlja kao da nešto ključa i krvari, nevidljivo, ispod površine. Ovo uplitanje u scenu sračunatu da pokrene najuzvišenija razmišljanja i dovede do najudobnijih zaključaka zaustavlja njihove korake. Teško je ne obazirati se na njih, ukinuti njihov značaj u slici predela; nastaviti šetnju pored mora, i diviti se kako je spoljna lepota ogledalo unutrašnje. Da li Priroda dopunjuje ono što čovek unapređuje? Da li ona dovršava ono što on počinje? Sa podjednakim mirom ona gleda njegovu nesreću, ništavost, i njegovu patnju. Taj san, onda, o sudelovanju, upotpunjavanju, iznalaženju u osami na obali nekog odgovora, samo je odblesak u ogledalu, a ogledalo je samo površinska staklenost koja se uobličava u tišini kada plemenitije sile spavaju ispod nje? Nestrpljiv, očajan, a ipak nerad da ide (jer lepota nudi svoje mamce, ima svoje utehe), koračati obalom je nemoguće; razmišljanje je neizdržljivo; ogledalo razbijeno.