Ispovesti jedne psihoterapeutkinje

U svojim „Ispovestima…“ Tatjana Milivojevic nam se, nakon romana „Nerodjen od oca“, predstavlja novim kompleksnim i suptilnim knjizevnim stivom, nastavljajuci gotovo opsesivno, iza tanane ironije i rafiniranog humora, svoju zivotnu temu, svoj Krik protiv razjedinjene porodice, svoj Krik protiv nepromisljenih veza koje ukljucuju decu.
Kroz sopstvenu zivotnu pricu, kao i price pacijenata, na potki majstorskog knjizevnog tkanja, pred nasim ocima se odvija pravi „krstaski rat“ za ujedinjenu porodicu, uz bespostednu kritiku savremenih psihoterapeutskih tehnika i metoda.
Danasnja psiholoska vizija se potcinila materijalistickim, naucnim i tehnoloskim diktatima, postala je sterilna, dosadna, suplja, prazna, depesonalizujuca, a psiholozi postaju menadzeri mentalnog zdravlja.
Zadatak psihoterapeuta je da prihvati neizvesnost, da vam ostavi proctor za razvijanje; nije njegovo da procenjuje vasu patnju, vec da je primi, prepozna, saslusa i doslovno shvati i dublje od onog izrecenog, jer je psihicki bol individualan.