Iluzionisti

Nove priče Mileta Klepića još jedna su potvrda da nas kao čitaoce privlače i uzbuđuju mali životi lokalnih kafedžija, čudnog dobošara Rusa ili umetnika Save. Tragom nostalgije hodamo čitajući priču Iluzionisti vraćajući se kroz muziku i đačke vragolije u šezdesete, dok se pričom Đački vozimo danas zatvorenom prugom severne zevezde koja je značila i svet i život ljudima u selima duž granice. Nije, međutim, sve u Klepićevim pričama nostalgija i sentiment, lako je uvideti i dublju problemsku nit u Klepićevom pripovedanju koja vodi od naših večnih ideoloških raslojavanja, preko upornog pronalaženja identiteta krivice i obeležavanja žrtve, do neoprostivog greha isticanja u svetu jednakih i pakla neostvarene ljubavi.

Izvod iz recenzije
Miloš Latinović

Nehajne naizgled, a bajne. Sočne ispod kore. Mirišu sećanjima i zavode slikovitošću. Priča Mile Klepić kroz redove svoje proze, a to se da i videti. Ljudina koja se rve sa rečima, pripovedač retke pojave, posmatrač i tumač, za mene uvek div predan dirljivoj nepredvidljivosti. U Iluzionistima je Mile sabrao manje prozne celine koje su nalik razmeđenom porodičnom albumu, njegov je rod i svat svaki koji mu je u oko dospeo (može li biti drugačije kad je reč o jednom divu?). Spojeni ilovačom i injem, razapeti od neolita do memorijskih kartica, junaci ovih priča odbijaju da budu svedeni ili čak do kraja opisani. U prostoru severnog Banata kosmička konstanta određuje samu sebe i ništa drugo. Pisac je to osetio na svojoj koži, iznutra. Urezala se kriva horizonta duboko u svest, i na njoj je sad topli odsjaj sutona, primirje dana i noći tu traje navek, može da se sluti i seća bez straha, da se krije večno ili kaže istog trena.

Izvod iz recenzije
Uglješa Šajtinac

Mile Klepić nam otkriva sloj po sloj vremena u severnobanatskom mikrosvetu, upoznaje nas sa ljudima, sa njihovim željama, htenjima, zabludama, ukazuje nam i otkriva svu ranjivost socijalističkog samoupravnog sistema i stalnu želju našeg čoveka da za sebe prigrabi što više materjalnih dobara kako bi se osećao bolje, kako bi imao iluziju da vredi više, i sam sebi u svojim očima izgleda značajnije. Njegovi junaci su običan svet koji srećemo po našim selima, a njihovi životi izgledaju, na Miletov način opričani, nekako drugačije, slikovitije, sažetije, jasnije i nekako fimski upečatljivije. Sa jednakom pažnjom, rečitošću i finim psihološkim nijansama Mile slika kako pozitivne, tako negativne junake svojih priča. On epski naširoko i nadugačko ispisuje njihove sudbine, stalno vodeći računa o složenoj ljudskoj prirodi gde se nijanse često prelivaju jedna u drugu i gde ništa nije crno-belo, kao ni sam život.

Izvod iz recenzije
Radovan Vlahović