Ideoluzije

Egzistencija katastrofe, gnojni otok jednog obećanja. Nečija ruka je uvek u mom džepu, uvek mi neko vuče slinac iz nosa. Osećam se golo. Nisam htela ovakva u svet. Ovakav svet nisam očekivala. Paralizujem se. Skladištim energiju, hoću da te raznesem. Drugačije bih to ja. Ko ne bi hteo drugačije? Kome je sve ovo u redu? Ujedala bih. Kidala kravate. Ogavni kreteni! Ko mi je začarao svet? Zašto ga niste ostavili na miru? Vičem, dubim, grebem, povlačim u sebe, biće naš. Pomoću kalupa izlivam kipove požude.

Svaki umetnik koji danas stvara i koji drži do sebe mora uzeti u obzir dve temeljne činjenice savremenog života:Savremena civilizacija je mreža primljenih značenja, kako fizičkih tako psihičkih. Njen prostor je usitnjen, njeno vreme je dugo traje, ali je, ipak, konačno. Materijalnost njenih simbola, kao i njihovo značenje, pojedinačni su, nemaju nužan karakter i dostupni su svima. U civilizaciji nema istina, postoje samo relacije značenja koje se protežu između individualnih agenata. Njena maska nepromenljivosti je garant nasilja, njena maska trajnosti je konsenzus. Osećajna celovitost i egzistencijalno iskustvo pojedinca su jedinstveni, univerzalni i večni. Prisustvo ne poznaje nikakvu istoriju, bivstvo ne sadrži u sebi druga značenja. Trenutak bivstvovanja nije osobina prostora i ne poseduje ni prošlost ni budućnost. Osećanje je jedina istina koja je zajednička svima koji egzistiraju u jednom trenutku.Retko ko pokuša da majmuna svoje ideologije pogleda pravo u oči. To nije prirodan impuls, zahteva napor, i malo ludila. Junaci Frelihovih priča u knjizi Ideoluzije, svaki na svoj način, postavljeni su u situacije u kojima je taj pogled neizbežan. Nama je pak data štoperica u ruke: merimo dužinu pogleda.Egzistencija katastrofe, gnojni otok jednog obećanja. Nečija ruka je uvek u mom džepu, uvek mi neko vuče slinac iz nosa. Osećam se golo. Nisam htela ovakva u svet. Ovakav svet nisam očekivala. Paralizujem se. Skladištim energiju, hoću da te raznesem. Drugačije bih to ja. Ko ne bi hteo drugačije? Kome je sve ovo u redu? Ujedala bih. Kidala kravate. Ogavni kreteni! Ko mi je začarao svet? Zašto ga niste ostavili na miru? Vičem, dubim, grebem, povlačim u sebe, biće naš. Pomoću kalupa izlivam kipove požude.