Gospodin Maksim

Radnja romana prati Marka, zrelog čoveka, koji nakon mnogo godina obnavlja prijateljstvo sa starim porodičnim prijateljem Maksimom. Njih dvojica u dugim razgovorima polako ulaze u prisnost. Neke nerazrešene situacije iz Markovog detinjstva i mladosti koje je prijatelj Maksim posmatrao iz drugog ugla opterećuju njihov odnos dok se događaji prelomni za Markov budući život samo nadovezuju. Ophrvan nedoumicama Marko poseže za Maksimovim neverovatnim iskustvom na mnogim poljima: ljubavnom, poslovnom, prijateljskom, porodičnom, često nepojmljivom prosečnim čoveku i usvaja njegov jedinstveni i drugačiji stav kao princip i pristup u njihovom rešavanju. Književnik Saša Simonović utiska je da je u pitanju roman koji u sebi ima duboko filozofsku osnovu.

„Ovo je roman u kom Maksim na slojevit način očinski prenosi poimanja o životu i svetu koji nas okružuje. Premda onaj ko čita ima osećaj da se pisac susteže birajući reči kako bi sputao emociju, ona na kraju ispliva, kao ogroman talas koji gotovo da niko nije očekivao. Ta emocija koju sam osetio, zaista me je dirnula”, rekao je Simonović.

Ova knjiga se po temi, pristupu pa i stilu značajno razlikuje od prethodne Mandićeve knjige „Ona koja jeste“, ali se može zapaziti težnja da se bar nazru i dokuče obrisi daljine koju suština vaja.

Borivoj Rašuo, pesnik i politikolog smatra da je novi Mandićev roman kritika savremenosti.

„Gospodin Maksim se slobodno može smatrati Don Kihotom našega doba kojeg određuju duh antikulture – želje i namere, u koje se mnogo ulaže, da prolazno nikada ne prođe i ne ostavi ne dao Bog mesta nečem vrednom i uzvišenom”, mišljenja je Rašuo.

* * * Marko je još uvek savršeno osećao potrebu za roditeljima i za porodicom, premda su se emocije usput negde zaturile. Maestro je uvideo da mu ne treba koren da ga vetar ne oduva, shvatio je da mu je važna nulta tačka da odnekud počne.

Pogleda nigde, gledajući nikuda, zadubljen u suštinu kao uvek, više je dokučio nego razumeo Maksima. Učinilo mu se da je procedio: „Ko bez tebe može, ti bez njega moraš. Nulta tačka si ti, kreni od sebe, dečače. Ako imaš drugo rešenje, javi i meni.“

Odjednom je oslabio hladan vetar koji je duvao iz samoće, Marka je prenula toplina koja je dolazila sa te strane i obuzela svedena milina prožimajući sva čula, kožu, leđa i vrat. Sva nepreglednost i beskraj samoće titrali su mu celim bićem. Kretao se svojim prostorom; jedino moguće polazište za sastanak sa sobom. Više nije bio sam. Imao je sebe.