Fudbal i punk – moja šolja čaja

Zamislite Englesku kao voz koji kasni i ove putnike u svom vagonu: Milvolovog huligana iz prve ekipe, čiju lobanju uz svu blagonaklonost morate opisati kao jezivu; pankera koji se zaneo bušeći odeću zihernadlama, pa je počeo da buši i sebe; taksistu koji je nekada nastupao na festivalu Glas mladih u Vojniću, a docnije tragao za najopasnijim čovekom Njukasla kako bi ga pretukao i postao alfa mužjak tog grada; gospođu iz Hala koja gazi sedmu deceniju i veća je nevolja nego prethodna trojica zajedno.

Običan čovek bi napustio i vagon i voz ne čekajući sledeću stanicu. Igor Todorović Zgro je saputnike postrojio u izložbu, i to ne u šou nakaza, već u ozbiljnu antropološku postavku. Niti ih ismeva, niti ih slavi, ne opravdava ih i ne osuđuje, već ih, poput vrsnog kustosa, predstavlja. Sa takvom Engleskom stranca ne može upoznati ni putopisac, ni istraživač, ni žitelj.