Evo čoveka

Roman Evo čoveka Radovana Vlahovića jedan je u nizu autorovih savremenih istraživanja srpske i vojvođanske avangardne i neoavangardne ume­tno­sti, što je već u niskom startu osobenost roma­na koja će zainteresovati čitaoce radoznale svesti i alternativnog ukusa. Evo čoveka je literarni hibrid koji harmonično uklapa nekoliko žanrovskih okvi­ra i tematskih polja. U središtu Vlahovićevog ro­ma­na nalazi se, još jednom, iskustvo avangardisti­čkog zenitizma i neoavangardnog „Novog zeniti­zma“, čije se poetičke postavke, ideologije i učesnici os­li­kavaju kroz uspomene i perspektivu likova Jo­si­­pa Micića, fantomskog dvojnika, ili bolje reći obr­nu­te slike u ogledalu zenitiste Ljubomira Mici­­ća, i avan­gardnog slikara Marija, razapetog izme­­­­đu že­lje za uspehom u pariskim umetničkim kru­go­­­vima i emotivnoj nemogućnosti da raskrsti sa svo­­­­jim konzervativnim banatskim zavičajem. Vla­­ho­vićeva postmoderna, fragmentarna obrada Künstler­­romana može se čitati kao neka vrste kreati­vne sinegdohe vojvođanskih neoavangard­nih gru­pa i scena koje su se, poput mnogih sličnih po­java u posleratnoj Evropi, gotovo u podjednakoj me­ri razvijale u urbanim centrima i ruralnim pre­­­delima. U romanu se stoga nailazi i na prozna raz­­matranja neoavangardnih pojava poput kon­cep­tualističkog eksperimenta, performansa, radi­kal­­nog nihilizma, anarhije i protivdruštvenog delo­vanja u tradicionalističkoj sredini i strogom, gotovo totalitarističkom društvenom uređenju.

Evo čoveka je složeno delo, koje se pritom pitko čita. To je „roman o umetniku“ sa tematski svežom postavkom vojvođanske neoavangarde; po­tom, tradicinalni porodični roman; pa i savremeni emigrantski roman; na kraju, ovo delo obogaćeno je vešto upletenim memoarskim elementima samog autora: u lucidnom činu, lik samog Radovana Vla­hovića pojavljuje se kao sporedni junak u romanu. Evo čoveka je intrigantan omaž jednoj kulturi, vre­menu, umetnosti i idejama.

– Miloš Jocić

Radovan Vlahović u ovom romanu čita­o­cima predočava nasleđe „energetike stvaralačkog zenitizma“ (Marija Tanackov) koje još uvek, mo­žda, opstaje na nivou ideje, ali i kao nasleđe za buduće generacije, i to iznoseći sopstvenu i po­sve intimnu književnu kartografiju „Novog ze­nita“, ali i autentičnu psihogeografiju Banata i nje­govu kontekstualizaciju (u doživljaju glavnog prota­go­niste) u okvirima evropske civilizacije i ume­tnosti. Lepi Mario, u potrazi za sopstvenim identi­tetom, u Banatu vidi sve ono od čega želi da pobegne tragajući za svojim „mestom pod suncem“ van na­ci­onalnog, u Francuskoj i Parizu koji je „la­bo­ra­­torijum avangarde“, i u njegovim očima, Banat osli­kava nerazumevanje i tupost za suštinu i sna­gu ume­tnosti. Mučen savešću zbog kolekti­vnog sa­mo­ubistva novozenitista (otelotvorenoj u liku Lea, dvojnika iz ogledala), on prolazi kroz niz me­­ta­morfoza, kako bi na bolan način, ipak došao do suštine… – one ničeovske sušine: Kako čovek postaje ono što jeste (dodali bismo i kako umetnik postaje ono što jeste!).

I kao što Ničeovo delo pisano u predsmr­tnim danima, kao svojevrsni testament, dobija obrise „izvesnog vidovitog predosećanja, svojstve­nog ljudima intenzivne duše i usamljenosti“, ta­ko je i junak Vlahovićevog romana kao „vidovito predosećanje“ doživljavao one epizode koje su n­a­­javljivale njegovu fizičku i „simboličku“ smrt, ogo­l­jevajući do najsitnijih detalja umetnikovu du­šu i ljudsku usamljenost pred silinom današnje ci­vi­lizacije. Ovo je, dakle, kako povest o umetniku i iskušenjima umetničkog podviga (o bolu i lepo­ti stvaranja), jednako povest i o mogućoj sudbini materijalističke civilizacije.

– Snežana Savkić