Dž. R. R. Tolkin: biografija

Proces stvaranja Srednje zemlje, Gospodara prstenova i Silmariliona bio je veoma težak i bolan. A Hemfri Karpenter je kroz razgovor sa prijateljima i porodicom Dž.R.R. Tolkina, kao i kroz potpun pristup njegovim zapisima i dokumentima mogao da pronikne u sve njegove tajne. Albion Books vam predstavlja sve te tajne u prevodu jedine autorizovane biografije profesora Tolkina.
Kada pročitate ovu bogatu i prelepo ispričanu priču o čoveku, profesoru, hrišćaninu, piscu i filologu Tolkinu, čiji se život dramatično promenio onoga dana, kada je ocenjujući studentske eseje zapisao rečenicu „U rupi u zemlji živeo je hobit“.
Ostalo je istorija.

„Priče su sklone da vam se otmu iz ruku“, pisao je Tolkin svom izdavaču. Mislio je na pojavu zlokobnog „Crnog jahača“, koga prvobitno uopšte nije bio zamislio, i koji je očigledno bio u potrazi za hobitima. To je zapravo bio prvi od nekoliko neočekivanih obrta koje će priča docnije uzeti. Nesvesno, bez predumišljaja, Tolkin je skretao priču od vedrog stila u kome je napisan Hobit ka nečemu mračnijem i veličanstvenijem, po konceptu bližem Silmarilionu.

I treće poglavlje je napisano, i mada još nije imalo naslov, bilo je to u osnovi isto ono koje će na kraju biti objavljeno kao „Prečica do pečuraka“. Tolkin je prekucao sve što je napisao (i više puta prepravljao), i ponovo poslao da mali Rajner Anvin da svoje mišljenje. Dečak je ponovo pohvalio napisano, ali se požalio da ima previše hobitskog načina govora i pitao je kako će glasiti naslov knjige.

Kako, zaista? A što je još važnije, Tolkin još uopšte nije imao jasnu ideju o čemu će knjiga govoriti. Nije imao ni mnogo vremena da se njome bavi. (…) Nedeljama Tolkin uopšte nije ni razmišljao o novoj priči. Na kraju tri već napisana poglavlja pribeležio je: „Bingo će uraditi nešto povodom toga što Volšebnik smera da napadne Okrug. Oni će naći Goluma i otkriće odakle mu prsten, jer potrebna su trojica.“ Koliko god u početku izgledalo da ovo obećava, ipak nije odmah urodilo plodom i 24. jula 1938. Tolkin piše Čarlsu Furtu u Alenu i Anvinu: „Nastavak Hobita stoji tamo gde sam prekinuo. Nekako mi se više ne mili, nemam pojma šta da radim s njim.“

Ipak je u to vreme počeo da sređuje zamisli o stožernom pitanju Prstena i da piše dijalog između Binga i vilenjaka Gildora u kome se razjašnjava njegova priroda. Prsten je, objašnjava vilenjak, jedan od nekoliko prstenova koje je načinio Volšebnik, i po svemu sudeći, on traga za njim. Crni jahači su Utvare Prstena, drugi prstenovi su ih pretvorili u nevidljive stvorove. Ideje su sad počele da naviru i Tolkin je napisao dijalog između Binga i čarobnjaka Gandalfa u kome biva odlučeno da Prsten mora biti odnesen stotinama milja daleko, u mračnu zemlju Mordor, i bačen u „jednu Rascepinu u zemlji“, gde velike vatre gore. To je sad bila dovoljna osnova da priča može da se nastavi i odvede hobite do kuće Toma Bombadila. Kad je to bilo gotovo, 31. avgusta 1938, Tolkin je pisao Alenu i Anvinu da „knjiga teče i sasvim se otima iz ruku. Stigla je do Sedmog poglavlja i napreduje ka nepredviđenim ciljevima“.