Dylan Dog 184: Smak sveta

Ko zna čega ćemo sve biti savremenici. Pandemija, pa rat… ponekad se čini da naš svet sve više puca, kao ovaj logo na naslovnoj strani. Stripovi bi trebalo da nam posluže za beg na neko drugo mesto, ali s Dilanom to baš i nije slučaj: u njegovm svetu teče odbrojavanje do pada meteora. Tja, valjda je i dalje bolje bar nakratko umaći u fikciju, onamo gde je opasnost ipak u priči, ne u stvarnosti. Šta smo dosad saznali: Džon Goust želi da sase svet – ali da bi njime zagospodario; engleska kraljica je moćno lavkraftovsko prabiće; između nje i Dilanovog neprijatelja postoji nekakva bizarna ljubav, u kojoj moć figurira kao afrodizijak; svet je talac njihovih planova, opsesija, ludila (da, ovo poslednje baš ne zvuči fiktivno). Dok se haos rasplamsava, Dilan pokušava da ostane osoba koja je uvek bio; čovekoljubivost je, međutim, pred mučnim izazovom. Ljudi bivaju sve zahvaćeniji ne ludilom, nego ludilima; kao da u svakom broju imamo posla s nekom novom podvrstom, pojedinačnom ili kolektivnom (to će sledeći put biti naročito izraženo); namernice polako naginju ka nestašici, srca ka beznađu, a planeta prema posledicama približavanja starog nebeskog tela. Kad će zemljotresi? Sad će. Ovo je priča o tome.