Dok ih ponovo gledam

Knjiga intimističke proze Miroslava Jelića po mnogo čemu je retka u nas, jer već u početku otkriva jedinstven metod samoposmatranja. Ona ne luta obilaznicama, ne gubi vreme svoje i čitaočevo, već žuri da saopšti suštinu ličnog doživljaja glavnog predmeta piščeve pažnje: povratka vremenu ljubavi, oživljavanja senki uspomena. Ovo klasično mesto književnosti potiče od homerskog nostos-a, od Odiseja koji se neprestano vraća kući, sve više otkrivajući prevaru bogova. Njemu, dakle, nije pisano da se skrasi već da gotovo u beskraj produžava lutanje bez svrhe i smisla. Od žene do žene ispunjava se njegova kob, traženje se nikada ne završava, izbledele senke ponovo se ukazuju na obzorju i odlažu ponovni susret sa domajom, kojoj stremi svaki njegov korak. Orfičko čovečanstvo nije moglo bolje da simbolički izrazi proces individuacije: povratak izgubljenom Raju konačna je instanca svih naših skrivenih, a opsesivnih želja u drugom delu života; tajna naše duše ponovo se tu otkriva, nostos je ponovljen po jednakom, prastarom obrascu.